UVOD U STUDIJE PERFORMANSA

Icon

blog kursa “Uvod u studije performansa” na Interdisciplinarnim postdiplomskim studijama Univerziteta umetnosti, Beograd

03. Performans i/kao komunikacija – tekst

19. 03. 2009; A.V.

SAŽETAK PREDAVANJA I LITERATURA:


Komunikacija sa publikom je postala imperativ performansa istorijskih avangardi, and look a zatim i neoavangarde 60ih. Kasnije je, treatment kao nemogućnost, postala opsesivna tema postmodernih performansa. U savremenom kontekstu, ona je preusmerena – od percepcije i recepcije „publike” kao mase ka institucionalnim dispozitivima komunikacije “gledateljstva” kao mnoštva.

Izazvati provokaciju, uznemiriti građanske norme, promeniti recepciju i ponašanje publike, ukazati na nove percepcije vremena, prostora itd, uvući publiku u događaj, fizički je atakovati, presresti na ulici, suočiti se sa “mis-komunikacijom”, sa promašivanjem, odustati od komunikacije i ponuditi prazne znake ili telesnu doslovnost, shvatiti publiku u pluralitetu gledateljstva i preispitati nove komunikacijske protokole i procedure koje takvo shvatanje nosi – to bi bila skica promene performansa kao komunikacije od avangarde do danas.


  • KLASIČNA KOMUNIKACIJSKA SHEMA:

pošiljalac – kodiranje – dekodiranje – primalac

> poruka (informacija) >

NB: Ovo je shema jednosmerne komunikacije. Dvosmerna komunikacija uključuje i feedback; sem pravca, ostali elementi ostaju isti.

  • Kodiranje i dekodiranje: medij (prirodni jezik, telo, elektronski medij, digitalni medij itd.)
  • Dva ključna problema: medij i kontekst u kojem se komunikacija odvija.
  • GOVOR – DISKURS (razmotriti odnose i razlike): protokoli i procedure razumljivosti


AUSTIN: PERFORMATIV I TEORIJA GOVORNIH ČINOVA

Teorija performativa nastaje u britanskoj filozofiji jezika započetoj Wittgensteinom. 60ih je razvijaju J.Austin i P.Strawson, a 1969. J.Searl objavljuje knjigu Speech Acts. Nakon toga, performativ se razmatra u mnogim oblastima: lingvistici, poststrukturalizmu, postmodernoj teoriji, psihoanalizi, studijama kulture, teoriji književnosti i studijama performansa.

John Austin, teorija performativa – How to Do Things with Words: performativ vs. konstativa. Konstativi su iskazi koji nešto opisuju, utvrđuju činjenice, pa podležu kriterijumu istinit/lažan. Performativi su iskazi koji ne opisuju, niti utvrđuju, vrše radnju. Podležu kriterijumu učinka i određuju se kao uspešni i neuspešni. Bitan je problem značenja ako ono ne sledi iz gramatičke strukture iskaza, kao što je slučaj sa performativima. Austin tvrdi da ono zavisi od konteksta iskazivanja.

Opšta teorija govornih činova: lokucijski je čin iskazivanja, ilokucijski kad se u iskazivanju vrši radnja, a perlokucijski kad se nešto postiže iskazivanjem. Prema Austinu, odrediti značenje znači odrediti konvencije koje omogućuju ilokucijske činove, jer da bi se uspešno izvela govorna radnja nije dovoljno izreći performativni iskaz već veliki broj činilaca konteksta treba da teče ispravno. Austin dalje usložnjava problem vraćajući se intenciji. Kod njega je intencija uključena u konvencije izvođenja i time deo značenja performativa, ali značenje ipak približava psihologiji. Intencija određuje i granice cele teorije, zadržavajući je u polju ‘ozbiljne upotrebe iskaza u svakodnevnom govoru’. A scena je, po Austinu, par excellence primer ‘neozbiljnog’ govora:

»performativni će iskaz, recimo, biti na naročit način jalov ili ništavan ako ga iskaže glumac na bini, ili ukoliko je izgovoren u pesmi, u monologu. [...] Jezik se u takvim okolnostima na sasvim specifičan način, razumljivo, ne upotrebljava ozbiljno, već na neki način parazitski u odnosu na njegovu normalnu upotrebu; ti načini potpadaju pod doktrinu izbledelosti jezika.«

Savremeni autori koji istražuju performative performansa: Shoshana Felman, Timothy Gould, Judith Butler, Eve Kosofsky Sedgwick, Andrew Parker, Richard Schechner, Hans-Thies Lehmann, Krasimira Kruschkova, Aldo Milohnić, domaći autori: Miško Šuvaković, Bojana Cvejić, Ana Vujanović

Uticaj na performans: govor u prvom licu, autobiografski/identitetski performans, konceptualni ples


  • LOGOCENTRIZAM

formula: misao > govor > pismo

(govor izražava misao, pismo je zapis govora)

Tipična za shvatanje iskazivanja i izražavanja u zapadnoj kulturnoj tradiciji. Derrida je najviše doprineo dekonstrukciji ove formule, ukazujući na materijalne prakse pisma: medij, kontekst


DERRIDA: DEKONSTRUKCIJA PERFORMATIVA / PISMO

U Potpis, događaj, kontekst Derrida preokreće postavku Austinovog problema scenskog performativa. Preispituje pojam konteksta, odn mogućnosti kontinuiranog totalnog konteksta koji omogućava komunikaciju, pa time i ozbiljnu performativnost. Po Derridi, takav kontekst nije moguć, jer nikada nije ‘apsolutno odrediv’ i u nedostatku aktuelno prisutne intencije stalno se mogu pronalaziti i dopisivati nove pojedinosti. A integritet smisla iskaza nije imun na njih, već one prodiru u njega. To važi i za svakodnevnu i za scensku situaciju. Tu je važno pitanje reprezentacijskog karaktera pisma, koji je povezan s komunikacijom i ekspresijom. Za Derridu:

»da bi moje pisano saopštenje imalo funkciju pisma, tj. čitljivost, treba da ostane čitko uprkos apsolutnom iščeznuću svakog određenog primaoca uopšte. Ono treba da bude ponovljivo – iterabilno – u apsolutnom odsustvu primaoca ili empirijski utvrdivog skupa primaoca«.

Tako, za performativ su konstitutivne, a ne parazitske i neozbiljne, iretabilnost i citatnost, jer bez njih ne bi bilo moguće razumevanje i sléđenje kôda čitljivosti. A ako su one konstitutivne za performativ u teatru, nije li onda performativ u običnom govoru izveden iz, pa time i parazit, scenskog, pesničkog, umetničkog performativa?

Uticaj na performans: postmoderni performans, označiteljska hiperprodukcija, prazni znaci (Wilson)


IZRAZ: KOD/NAKON DELEUZEA I GUATTARIJA (MASSUMI)

Problematizacija klasične teze o izrazu kao ogledalu (formi) sadržaja, koji u komunikaciji prenosi taj sadržaj. Deleuze i Guattari u Hiljadu platoa osporavaju tu tezu, primedbom da bismo onda živeli u svetu unapred definisanih i objektivno postojećih doživljaja, stvari, emocija, koje se nalaze izvan svojih izraza, a zatim se u komunikaciji ogledaju. po njima: izraz poseduje isto toliko supstance koliko i sadržaj, a sadržaj toliko forme koliko i izraz. Njihova semiotika je pod uticajem Louisa Hjelmsleva, a nasuprot Saussirovom osnovnom paru označitelj-označeno.

D i G: polazna distinkcija izraz-sadržaj; dalje: materija, forma i supstanca

naziv njihove knjige i struktura, u skladu sa tezama o kojima ta knjiga govori: knjiga je mnoštvo platoa; uvode pojam rizoma; knjiga je proto hiper-tekst

Brian Massumi ove problematizacije razvija u “Like a Thought” (Shock to Thought) i utvrdjuje da ne postoji sadržaj izvan izraza. Čak, ni subjekt izraza se ne izražava izrazom (kao “nad-subjekt”), nego se izrazom uspostavlja; subjekt izvire u rečima i stvarima kao događaj (pre designacije). Time se otvaraju nove perspektive komunikacije u performansu: naglasak je prebačen sa forme na formiranje; a izraz je potencijal koji u ostvarenju nadilazi ono što je moguće. Jer, po Massumiju, izraz je događaj.

Ivana Sajko tragove ovako shvaćene komunikacije u nalazi još kod Antonina Artauda. Njena knjiga Prema ludilu (i revoluciji) je teorijsko-umetnički dramaturški spis u kojem se autor kao subjekt teksta, kao i pismo teksta podvrgavaju ovom procesu „događanja” izraza.

Uticaj na performans: izvedbe koje pre računaju na afektacijske aspekte, senzacije tela, nego “prenos sadržaja”; postdramski teatar, ples, body art…

* * *


Preporučena literatura:

  • Dž. L. Ostin, Kako delovati rečima, Matica srpska, Novi Sad, 1994.
  • Džon Searl, Govorni činovi, Nolit, Beograd, 1991.
  • Emil Benvenist, Problemi opšte lingvistike, Nolit, Beograd, 1975.
  • Žak Derida, »Potpis, događaj, kontekst«, Delo, god. XXX, br. 6, Beograd, 1984, str. 7-36
  • Shoshana Felman, Skandal tijela u govoru, Naklada MD, Zagreb, 1994.
  • Gilles Delezue, Felix Guattari, A Thousand Plateaus; Capitalism and Schizophrenia, University of Minnesota Press, Minneapolis – London, 1987.
  • A Shock to Thought; Expression after Delezue and Guattari, Brian Massumi (ed), Routledge, 2002.
  • Ivana Sajko, Prema ludilu (i revoluciji), Disput, Zagreb, 2006.


19. 03. 2009; A.V.

SAŽETAK PREDAVANJA I LITERATURA:


Komunikacija sa publikom je postala imperativ performansa istorijskih avangardi, look a zatim i neoavangarde 60ih. Kasnije je, treatment kao nemogućnost, postala opsesivna tema postmodernih performansa. U savremenom kontekstu, ona je preusmerena – od percepcije i recepcije „publike” kao mase ka institucionalnim dispozitivima komunikacije “gledateljstva” kao mnoštva.

Izazvati provokaciju, uznemiriti građanske norme, promeniti recepciju i ponašanje publike, ukazati na nove percepcije vremena, prostora itd, uvući publiku u događaj, fizički je atakovati, presresti na ulici, suočiti se sa “mis-komunikacijom”, sa promašivanjem, odustati od komunikacije i ponuditi prazne znake ili telesnu doslovnost, shvatiti publiku u pluralitetu gledateljstva i preispitati nove komunikacijske protokole i procedure koje takvo shvatanje nosi – to bi bila skica promene performansa kao komunikacije od avangarde do danas.


  • KLASIČNA KOMUNIKACIJSKA SHEMA:

pošiljalac – kodiranje – dekodiranje – primalac

> poruka (informacija) >

NB: Ovo je shema jednosmerne komunikacije. Dvosmerna komunikacija uključuje i feedback; sem pravca, ostali elementi ostaju isti.

  • Kodiranje i dekodiranje: medij (prirodni jezik, telo, elektronski medij, digitalni medij itd.)
  • Dva ključna problema: medij i kontekst u kojem se komunikacija odvija.
  • GOVOR – DISKURS (razmotriti odnose i razlike): protokoli i procedure razumljivosti


AUSTIN: PERFORMATIV I TEORIJA GOVORNIH ČINOVA

Teorija performativa nastaje u britanskoj filozofiji jezika započetoj Wittgensteinom. 60ih je razvijaju J.Austin i P.Strawson, a 1969. J.Searl objavljuje knjigu Speech Acts. Nakon toga, performativ se razmatra u mnogim oblastima: lingvistici, poststrukturalizmu, postmodernoj teoriji, psihoanalizi, studijama kulture, teoriji književnosti i studijama performansa.

John Austin, teorija performativa – How to Do Things with Words: performativ vs. konstativa. Konstativi su iskazi koji nešto opisuju, utvrđuju činjenice, pa podležu kriterijumu istinit/lažan. Performativi su iskazi koji ne opisuju, niti utvrđuju, vrše radnju. Podležu kriterijumu učinka i određuju se kao uspešni i neuspešni. Bitan je problem značenja ako ono ne sledi iz gramatičke strukture iskaza, kao što je slučaj sa performativima. Austin tvrdi da ono zavisi od konteksta iskazivanja.

Opšta teorija govornih činova: lokucijski je čin iskazivanja, ilokucijski kad se u iskazivanju vrši radnja, a perlokucijski kad se nešto postiže iskazivanjem. Prema Austinu, odrediti značenje znači odrediti konvencije koje omogućuju ilokucijske činove, jer da bi se uspešno izvela govorna radnja nije dovoljno izreći performativni iskaz već veliki broj činilaca konteksta treba da teče ispravno. Austin dalje usložnjava problem vraćajući se intenciji. Kod njega je intencija uključena u konvencije izvođenja i time deo značenja performativa, ali značenje ipak približava psihologiji. Intencija određuje i granice cele teorije, zadržavajući je u polju ‘ozbiljne upotrebe iskaza u svakodnevnom govoru’. A scena je, po Austinu, par excellence primer ‘neozbiljnog’ govora:

»performativni će iskaz, recimo, biti na naročit način jalov ili ništavan ako ga iskaže glumac na bini, ili ukoliko je izgovoren u pesmi, u monologu. [...] Jezik se u takvim okolnostima na sasvim specifičan način, razumljivo, ne upotrebljava ozbiljno, već na neki način parazitski u odnosu na njegovu normalnu upotrebu; ti načini potpadaju pod doktrinu izbledelosti jezika.«

Savremeni autori koji istražuju performative performansa: Shoshana Felman, Timothy Gould, Judith Butler, Eve Kosofsky Sedgwick, Andrew Parker, Richard Schechner, Hans-Thies Lehmann, Krasimira Kruschkova, Aldo Milohnić, domaći autori: Miško Šuvaković, Bojana Cvejić, Ana Vujanović

Uticaj na performans: govor u prvom licu, autobiografski/identitetski performans, konceptualni ples


  • LOGOCENTRIZAM

formula: misao > govor > pismo

(govor izražava misao, pismo je zapis govora)

Tipična za shvatanje iskazivanja i izražavanja u zapadnoj kulturnoj tradiciji. Derrida je najviše doprineo dekonstrukciji ove formule, ukazujući na materijalne prakse pisma: medij, kontekst


DERRIDA: DEKONSTRUKCIJA PERFORMATIVA / PISMO

U Potpis, događaj, kontekst Derrida preokreće postavku Austinovog problema scenskog performativa. Preispituje pojam konteksta, odn mogućnosti kontinuiranog totalnog konteksta koji omogućava komunikaciju, pa time i ozbiljnu performativnost. Po Derridi, takav kontekst nije moguć, jer nikada nije ‘apsolutno odrediv’ i u nedostatku aktuelno prisutne intencije stalno se mogu pronalaziti i dopisivati nove pojedinosti. A integritet smisla iskaza nije imun na njih, već one prodiru u njega. To važi i za svakodnevnu i za scensku situaciju. Tu je važno pitanje reprezentacijskog karaktera pisma, koji je povezan s komunikacijom i ekspresijom. Za Derridu:

»da bi moje pisano saopštenje imalo funkciju pisma, tj. čitljivost, treba da ostane čitko uprkos apsolutnom iščeznuću svakog određenog primaoca uopšte. Ono treba da bude ponovljivo – iterabilno – u apsolutnom odsustvu primaoca ili empirijski utvrdivog skupa primaoca«.

Tako, za performativ su konstitutivne, a ne parazitske i neozbiljne, iretabilnost i citatnost, jer bez njih ne bi bilo moguće razumevanje i sléđenje kôda čitljivosti. A ako su one konstitutivne za performativ u teatru, nije li onda performativ u običnom govoru izveden iz, pa time i parazit, scenskog, pesničkog, umetničkog performativa?

Uticaj na performans: postmoderni performans, označiteljska hiperprodukcija, prazni znaci (Wilson)


IZRAZ: KOD/NAKON DELEUZEA I GUATTARIJA (MASSUMI)

Problematizacija klasične teze o izrazu kao ogledalu (formi) sadržaja, koji u komunikaciji prenosi taj sadržaj. Deleuze i Guattari u Hiljadu platoa osporavaju tu tezu, primedbom da bismo onda živeli u svetu unapred definisanih i objektivno postojećih doživljaja, stvari, emocija, koje se nalaze izvan svojih izraza, a zatim se u komunikaciji ogledaju. po njima: izraz poseduje isto toliko supstance koliko i sadržaj, a sadržaj toliko forme koliko i izraz. Njihova semiotika je pod uticajem Louisa Hjelmsleva, a nasuprot Saussirovom osnovnom paru označitelj-označeno.

D i G: polazna distinkcija izraz-sadržaj; dalje: materija, forma i supstanca

naziv njihove knjige i struktura, u skladu sa tezama o kojima ta knjiga govori: knjiga je mnoštvo platoa; uvode pojam rizoma; knjiga je proto hiper-tekst

Brian Massumi ove problematizacije razvija u “Like a Thought” (Shock to Thought) i utvrdjuje da ne postoji sadržaj izvan izraza. Čak, ni subjekt izraza se ne izražava izrazom (kao “nad-subjekt”), nego se izrazom uspostavlja; subjekt izvire u rečima i stvarima kao događaj (pre designacije). Time se otvaraju nove perspektive komunikacije u performansu: naglasak je prebačen sa forme na formiranje; a izraz je potencijal koji u ostvarenju nadilazi ono što je moguće. Jer, po Massumiju, izraz je događaj.

Ivana Sajko tragove ovako shvaćene komunikacije u nalazi još kod Antonina Artauda. Njena knjiga Prema ludilu (i revoluciji) je teorijsko-umetnički dramaturški spis u kojem se autor kao subjekt teksta, kao i pismo teksta podvrgavaju ovom procesu „događanja” izraza.

Uticaj na performans: izvedbe koje pre računaju na afektacijske aspekte, senzacije tela, nego “prenos sadržaja”; postdramski teatar, ples, body art…

* * *


Preporučena literatura:

  • Dž. L. Ostin, Kako delovati rečima, Matica srpska, Novi Sad, 1994.
  • Džon Searl, Govorni činovi, Nolit, Beograd, 1991.
  • Emil Benvenist, Problemi opšte lingvistike, Nolit, Beograd, 1975.
  • Žak Derida, »Potpis, događaj, kontekst«, Delo, god. XXX, br. 6, Beograd, 1984, str. 7-36
  • Shoshana Felman, Skandal tijela u govoru, Naklada MD, Zagreb, 1994.
  • Gilles Delezue, Felix Guattari, A Thousand Plateaus; Capitalism and Schizophrenia, University of Minnesota Press, Minneapolis – London, 1987.
  • A Shock to Thought; Expression after Delezue and Guattari, Brian Massumi (ed), Routledge, 2002.
  • Ivana Sajko, Prema ludilu (i revoluciji), Disput, Zagreb, 2006.



Poštovane koleginice i kolege, pharmacy

pošto se nećemo videti naredne 2 nedelje, men’s health
evo nekih info o nastavku rada.

sledeći čas će se održati, traumatologist
po planu, 19. 03. 2009, sa početkom u 16:45, u učionici 46. čas držim ja, a tema je “performans i/kao komunikacija”.

asptrakt sa literaturom ću postaviti na blog u narednih 5 dana, a nekih nedelju dana pred čas i draft kompletnog teksta.

pošto ste na prošlom času dobili 3 knjige za osnovnu literaturu, ovo vreme možete iskoristiti za čitanje delova tih knjiga. sva pitanja, komentare i beleške vezane za njih možete postovati i razmenjivati sa nama i/ili ostalim kolegama… oni koji nisu bili na času, neka se raspitaju kod kolega gde je koja knjiga..

takođe, molimo vas da tokom marta razmilite koji bi bio optimalni termin za duple časove u aprilu, s obzirom da jedan za drugim neće moći da idu.

za sve što treba, pišite, biću redovno na emailu..

srdačan pozdrav,

ana vujanović

19. 03. 2009; A.V.

SAŽETAK PREDAVANJA I LITERATURA:


Komunikacija sa publikom je postala imperativ performansa istorijskih avangardi, look a zatim i neoavangarde 60ih. Kasnije je, treatment kao nemogućnost, postala opsesivna tema postmodernih performansa. U savremenom kontekstu, ona je preusmerena – od percepcije i recepcije „publike” kao mase ka institucionalnim dispozitivima komunikacije “gledateljstva” kao mnoštva.

Izazvati provokaciju, uznemiriti građanske norme, promeniti recepciju i ponašanje publike, ukazati na nove percepcije vremena, prostora itd, uvući publiku u događaj, fizički je atakovati, presresti na ulici, suočiti se sa “mis-komunikacijom”, sa promašivanjem, odustati od komunikacije i ponuditi prazne znake ili telesnu doslovnost, shvatiti publiku u pluralitetu gledateljstva i preispitati nove komunikacijske protokole i procedure koje takvo shvatanje nosi – to bi bila skica promene performansa kao komunikacije od avangarde do danas.


  • KLASIČNA KOMUNIKACIJSKA SHEMA:

pošiljalac – kodiranje – dekodiranje – primalac

> poruka (informacija) >

NB: Ovo je shema jednosmerne komunikacije. Dvosmerna komunikacija uključuje i feedback; sem pravca, ostali elementi ostaju isti.

  • Kodiranje i dekodiranje: medij (prirodni jezik, telo, elektronski medij, digitalni medij itd.)
  • Dva ključna problema: medij i kontekst u kojem se komunikacija odvija.
  • GOVOR – DISKURS (razmotriti odnose i razlike): protokoli i procedure razumljivosti


AUSTIN: PERFORMATIV I TEORIJA GOVORNIH ČINOVA

Teorija performativa nastaje u britanskoj filozofiji jezika započetoj Wittgensteinom. 60ih je razvijaju J.Austin i P.Strawson, a 1969. J.Searl objavljuje knjigu Speech Acts. Nakon toga, performativ se razmatra u mnogim oblastima: lingvistici, poststrukturalizmu, postmodernoj teoriji, psihoanalizi, studijama kulture, teoriji književnosti i studijama performansa.

John Austin, teorija performativa – How to Do Things with Words: performativ vs. konstativa. Konstativi su iskazi koji nešto opisuju, utvrđuju činjenice, pa podležu kriterijumu istinit/lažan. Performativi su iskazi koji ne opisuju, niti utvrđuju, vrše radnju. Podležu kriterijumu učinka i određuju se kao uspešni i neuspešni. Bitan je problem značenja ako ono ne sledi iz gramatičke strukture iskaza, kao što je slučaj sa performativima. Austin tvrdi da ono zavisi od konteksta iskazivanja.

Opšta teorija govornih činova: lokucijski je čin iskazivanja, ilokucijski kad se u iskazivanju vrši radnja, a perlokucijski kad se nešto postiže iskazivanjem. Prema Austinu, odrediti značenje znači odrediti konvencije koje omogućuju ilokucijske činove, jer da bi se uspešno izvela govorna radnja nije dovoljno izreći performativni iskaz već veliki broj činilaca konteksta treba da teče ispravno. Austin dalje usložnjava problem vraćajući se intenciji. Kod njega je intencija uključena u konvencije izvođenja i time deo značenja performativa, ali značenje ipak približava psihologiji. Intencija određuje i granice cele teorije, zadržavajući je u polju ‘ozbiljne upotrebe iskaza u svakodnevnom govoru’. A scena je, po Austinu, par excellence primer ‘neozbiljnog’ govora:

»performativni će iskaz, recimo, biti na naročit način jalov ili ništavan ako ga iskaže glumac na bini, ili ukoliko je izgovoren u pesmi, u monologu. [...] Jezik se u takvim okolnostima na sasvim specifičan način, razumljivo, ne upotrebljava ozbiljno, već na neki način parazitski u odnosu na njegovu normalnu upotrebu; ti načini potpadaju pod doktrinu izbledelosti jezika.«

Savremeni autori koji istražuju performative performansa: Shoshana Felman, Timothy Gould, Judith Butler, Eve Kosofsky Sedgwick, Andrew Parker, Richard Schechner, Hans-Thies Lehmann, Krasimira Kruschkova, Aldo Milohnić, domaći autori: Miško Šuvaković, Bojana Cvejić, Ana Vujanović

Uticaj na performans: govor u prvom licu, autobiografski/identitetski performans, konceptualni ples


  • LOGOCENTRIZAM

formula: misao > govor > pismo

(govor izražava misao, pismo je zapis govora)

Tipična za shvatanje iskazivanja i izražavanja u zapadnoj kulturnoj tradiciji. Derrida je najviše doprineo dekonstrukciji ove formule, ukazujući na materijalne prakse pisma: medij, kontekst


DERRIDA: DEKONSTRUKCIJA PERFORMATIVA / PISMO

U Potpis, događaj, kontekst Derrida preokreće postavku Austinovog problema scenskog performativa. Preispituje pojam konteksta, odn mogućnosti kontinuiranog totalnog konteksta koji omogućava komunikaciju, pa time i ozbiljnu performativnost. Po Derridi, takav kontekst nije moguć, jer nikada nije ‘apsolutno odrediv’ i u nedostatku aktuelno prisutne intencije stalno se mogu pronalaziti i dopisivati nove pojedinosti. A integritet smisla iskaza nije imun na njih, već one prodiru u njega. To važi i za svakodnevnu i za scensku situaciju. Tu je važno pitanje reprezentacijskog karaktera pisma, koji je povezan s komunikacijom i ekspresijom. Za Derridu:

»da bi moje pisano saopštenje imalo funkciju pisma, tj. čitljivost, treba da ostane čitko uprkos apsolutnom iščeznuću svakog određenog primaoca uopšte. Ono treba da bude ponovljivo – iterabilno – u apsolutnom odsustvu primaoca ili empirijski utvrdivog skupa primaoca«.

Tako, za performativ su konstitutivne, a ne parazitske i neozbiljne, iretabilnost i citatnost, jer bez njih ne bi bilo moguće razumevanje i sléđenje kôda čitljivosti. A ako su one konstitutivne za performativ u teatru, nije li onda performativ u običnom govoru izveden iz, pa time i parazit, scenskog, pesničkog, umetničkog performativa?

Uticaj na performans: postmoderni performans, označiteljska hiperprodukcija, prazni znaci (Wilson)


IZRAZ: KOD/NAKON DELEUZEA I GUATTARIJA (MASSUMI)

Problematizacija klasične teze o izrazu kao ogledalu (formi) sadržaja, koji u komunikaciji prenosi taj sadržaj. Deleuze i Guattari u Hiljadu platoa osporavaju tu tezu, primedbom da bismo onda živeli u svetu unapred definisanih i objektivno postojećih doživljaja, stvari, emocija, koje se nalaze izvan svojih izraza, a zatim se u komunikaciji ogledaju. po njima: izraz poseduje isto toliko supstance koliko i sadržaj, a sadržaj toliko forme koliko i izraz. Njihova semiotika je pod uticajem Louisa Hjelmsleva, a nasuprot Saussirovom osnovnom paru označitelj-označeno.

D i G: polazna distinkcija izraz-sadržaj; dalje: materija, forma i supstanca

naziv njihove knjige i struktura, u skladu sa tezama o kojima ta knjiga govori: knjiga je mnoštvo platoa; uvode pojam rizoma; knjiga je proto hiper-tekst

Brian Massumi ove problematizacije razvija u “Like a Thought” (Shock to Thought) i utvrdjuje da ne postoji sadržaj izvan izraza. Čak, ni subjekt izraza se ne izražava izrazom (kao “nad-subjekt”), nego se izrazom uspostavlja; subjekt izvire u rečima i stvarima kao događaj (pre designacije). Time se otvaraju nove perspektive komunikacije u performansu: naglasak je prebačen sa forme na formiranje; a izraz je potencijal koji u ostvarenju nadilazi ono što je moguće. Jer, po Massumiju, izraz je događaj.

Ivana Sajko tragove ovako shvaćene komunikacije u nalazi još kod Antonina Artauda. Njena knjiga Prema ludilu (i revoluciji) je teorijsko-umetnički dramaturški spis u kojem se autor kao subjekt teksta, kao i pismo teksta podvrgavaju ovom procesu „događanja” izraza.

Uticaj na performans: izvedbe koje pre računaju na afektacijske aspekte, senzacije tela, nego “prenos sadržaja”; postdramski teatar, ples, body art…

* * *


Preporučena literatura:

  • Dž. L. Ostin, Kako delovati rečima, Matica srpska, Novi Sad, 1994.
  • Džon Searl, Govorni činovi, Nolit, Beograd, 1991.
  • Emil Benvenist, Problemi opšte lingvistike, Nolit, Beograd, 1975.
  • Žak Derida, »Potpis, događaj, kontekst«, Delo, god. XXX, br. 6, Beograd, 1984, str. 7-36
  • Shoshana Felman, Skandal tijela u govoru, Naklada MD, Zagreb, 1994.
  • Gilles Delezue, Felix Guattari, A Thousand Plateaus; Capitalism and Schizophrenia, University of Minnesota Press, Minneapolis – London, 1987.
  • A Shock to Thought; Expression after Delezue and Guattari, Brian Massumi (ed), Routledge, 2002.
  • Ivana Sajko, Prema ludilu (i revoluciji), Disput, Zagreb, 2006.



Poštovane koleginice i kolege, pharmacy

pošto se nećemo videti naredne 2 nedelje, men’s health
evo nekih info o nastavku rada.

sledeći čas će se održati, traumatologist
po planu, 19. 03. 2009, sa početkom u 16:45, u učionici 46. čas držim ja, a tema je “performans i/kao komunikacija”.

asptrakt sa literaturom ću postaviti na blog u narednih 5 dana, a nekih nedelju dana pred čas i draft kompletnog teksta.

pošto ste na prošlom času dobili 3 knjige za osnovnu literaturu, ovo vreme možete iskoristiti za čitanje delova tih knjiga. sva pitanja, komentare i beleške vezane za njih možete postovati i razmenjivati sa nama i/ili ostalim kolegama… oni koji nisu bili na času, neka se raspitaju kod kolega gde je koja knjiga..

takođe, molimo vas da tokom marta razmilite koji bi bio optimalni termin za duple časove u aprilu, s obzirom da jedan za drugim neće moći da idu.

za sve što treba, pišite, biću redovno na emailu..

srdačan pozdrav,

ana vujanović
Poštovane koleginice i kolege, viagra dosage

pošto se nećemo videti naredne 2 nedelje, obesity
evo nekih info o nastavku rada.

sledeći čas će se održati, dosage
po planu, 19. 03. 2009, sa početkom u 16:45, u učionici 46. čas držim ja, a tema je “performans i/kao komunikacija”.

asptrakt sa literaturom ću postaviti na blog u narednih 5 dana, a nekih nedelju dana pred čas i draft kompletnog teksta.

pošto ste na prošlom času dobili 3 knjige za osnovnu literaturu, ovo vreme možete iskoristiti za čitanje delova tih knjiga. sva pitanja, komentare i beleške vezane za njih možete postovati i razmenjivati sa nama i/ili ostalim kolegama… oni koji nisu bili na času, neka se raspitaju kod kolega gde je koja knjiga..

takođe, molimo vas da tokom marta razmilite koji bi bio optimalni termin za duple časove u aprilu, s obzirom da jedan za drugim neće moći da idu.

sr

19. 03. 2009; A.V.

SAŽETAK PREDAVANJA I LITERATURA:


Komunikacija sa publikom je postala imperativ performansa istorijskih avangardi, look a zatim i neoavangarde 60ih. Kasnije je, treatment kao nemogućnost, postala opsesivna tema postmodernih performansa. U savremenom kontekstu, ona je preusmerena – od percepcije i recepcije „publike” kao mase ka institucionalnim dispozitivima komunikacije “gledateljstva” kao mnoštva.

Izazvati provokaciju, uznemiriti građanske norme, promeniti recepciju i ponašanje publike, ukazati na nove percepcije vremena, prostora itd, uvući publiku u događaj, fizički je atakovati, presresti na ulici, suočiti se sa “mis-komunikacijom”, sa promašivanjem, odustati od komunikacije i ponuditi prazne znake ili telesnu doslovnost, shvatiti publiku u pluralitetu gledateljstva i preispitati nove komunikacijske protokole i procedure koje takvo shvatanje nosi – to bi bila skica promene performansa kao komunikacije od avangarde do danas.


  • KLASIČNA KOMUNIKACIJSKA SHEMA:

pošiljalac – kodiranje – dekodiranje – primalac

> poruka (informacija) >

NB: Ovo je shema jednosmerne komunikacije. Dvosmerna komunikacija uključuje i feedback; sem pravca, ostali elementi ostaju isti.

  • Kodiranje i dekodiranje: medij (prirodni jezik, telo, elektronski medij, digitalni medij itd.)
  • Dva ključna problema: medij i kontekst u kojem se komunikacija odvija.
  • GOVOR – DISKURS (razmotriti odnose i razlike): protokoli i procedure razumljivosti


AUSTIN: PERFORMATIV I TEORIJA GOVORNIH ČINOVA

Teorija performativa nastaje u britanskoj filozofiji jezika započetoj Wittgensteinom. 60ih je razvijaju J.Austin i P.Strawson, a 1969. J.Searl objavljuje knjigu Speech Acts. Nakon toga, performativ se razmatra u mnogim oblastima: lingvistici, poststrukturalizmu, postmodernoj teoriji, psihoanalizi, studijama kulture, teoriji književnosti i studijama performansa.

John Austin, teorija performativa – How to Do Things with Words: performativ vs. konstativa. Konstativi su iskazi koji nešto opisuju, utvrđuju činjenice, pa podležu kriterijumu istinit/lažan. Performativi su iskazi koji ne opisuju, niti utvrđuju, vrše radnju. Podležu kriterijumu učinka i određuju se kao uspešni i neuspešni. Bitan je problem značenja ako ono ne sledi iz gramatičke strukture iskaza, kao što je slučaj sa performativima. Austin tvrdi da ono zavisi od konteksta iskazivanja.

Opšta teorija govornih činova: lokucijski je čin iskazivanja, ilokucijski kad se u iskazivanju vrši radnja, a perlokucijski kad se nešto postiže iskazivanjem. Prema Austinu, odrediti značenje znači odrediti konvencije koje omogućuju ilokucijske činove, jer da bi se uspešno izvela govorna radnja nije dovoljno izreći performativni iskaz već veliki broj činilaca konteksta treba da teče ispravno. Austin dalje usložnjava problem vraćajući se intenciji. Kod njega je intencija uključena u konvencije izvođenja i time deo značenja performativa, ali značenje ipak približava psihologiji. Intencija određuje i granice cele teorije, zadržavajući je u polju ‘ozbiljne upotrebe iskaza u svakodnevnom govoru’. A scena je, po Austinu, par excellence primer ‘neozbiljnog’ govora:

»performativni će iskaz, recimo, biti na naročit način jalov ili ništavan ako ga iskaže glumac na bini, ili ukoliko je izgovoren u pesmi, u monologu. [...] Jezik se u takvim okolnostima na sasvim specifičan način, razumljivo, ne upotrebljava ozbiljno, već na neki način parazitski u odnosu na njegovu normalnu upotrebu; ti načini potpadaju pod doktrinu izbledelosti jezika.«

Savremeni autori koji istražuju performative performansa: Shoshana Felman, Timothy Gould, Judith Butler, Eve Kosofsky Sedgwick, Andrew Parker, Richard Schechner, Hans-Thies Lehmann, Krasimira Kruschkova, Aldo Milohnić, domaći autori: Miško Šuvaković, Bojana Cvejić, Ana Vujanović

Uticaj na performans: govor u prvom licu, autobiografski/identitetski performans, konceptualni ples


  • LOGOCENTRIZAM

formula: misao > govor > pismo

(govor izražava misao, pismo je zapis govora)

Tipična za shvatanje iskazivanja i izražavanja u zapadnoj kulturnoj tradiciji. Derrida je najviše doprineo dekonstrukciji ove formule, ukazujući na materijalne prakse pisma: medij, kontekst


DERRIDA: DEKONSTRUKCIJA PERFORMATIVA / PISMO

U Potpis, događaj, kontekst Derrida preokreće postavku Austinovog problema scenskog performativa. Preispituje pojam konteksta, odn mogućnosti kontinuiranog totalnog konteksta koji omogućava komunikaciju, pa time i ozbiljnu performativnost. Po Derridi, takav kontekst nije moguć, jer nikada nije ‘apsolutno odrediv’ i u nedostatku aktuelno prisutne intencije stalno se mogu pronalaziti i dopisivati nove pojedinosti. A integritet smisla iskaza nije imun na njih, već one prodiru u njega. To važi i za svakodnevnu i za scensku situaciju. Tu je važno pitanje reprezentacijskog karaktera pisma, koji je povezan s komunikacijom i ekspresijom. Za Derridu:

»da bi moje pisano saopštenje imalo funkciju pisma, tj. čitljivost, treba da ostane čitko uprkos apsolutnom iščeznuću svakog određenog primaoca uopšte. Ono treba da bude ponovljivo – iterabilno – u apsolutnom odsustvu primaoca ili empirijski utvrdivog skupa primaoca«.

Tako, za performativ su konstitutivne, a ne parazitske i neozbiljne, iretabilnost i citatnost, jer bez njih ne bi bilo moguće razumevanje i sléđenje kôda čitljivosti. A ako su one konstitutivne za performativ u teatru, nije li onda performativ u običnom govoru izveden iz, pa time i parazit, scenskog, pesničkog, umetničkog performativa?

Uticaj na performans: postmoderni performans, označiteljska hiperprodukcija, prazni znaci (Wilson)


IZRAZ: KOD/NAKON DELEUZEA I GUATTARIJA (MASSUMI)

Problematizacija klasične teze o izrazu kao ogledalu (formi) sadržaja, koji u komunikaciji prenosi taj sadržaj. Deleuze i Guattari u Hiljadu platoa osporavaju tu tezu, primedbom da bismo onda živeli u svetu unapred definisanih i objektivno postojećih doživljaja, stvari, emocija, koje se nalaze izvan svojih izraza, a zatim se u komunikaciji ogledaju. po njima: izraz poseduje isto toliko supstance koliko i sadržaj, a sadržaj toliko forme koliko i izraz. Njihova semiotika je pod uticajem Louisa Hjelmsleva, a nasuprot Saussirovom osnovnom paru označitelj-označeno.

D i G: polazna distinkcija izraz-sadržaj; dalje: materija, forma i supstanca

naziv njihove knjige i struktura, u skladu sa tezama o kojima ta knjiga govori: knjiga je mnoštvo platoa; uvode pojam rizoma; knjiga je proto hiper-tekst

Brian Massumi ove problematizacije razvija u “Like a Thought” (Shock to Thought) i utvrdjuje da ne postoji sadržaj izvan izraza. Čak, ni subjekt izraza se ne izražava izrazom (kao “nad-subjekt”), nego se izrazom uspostavlja; subjekt izvire u rečima i stvarima kao događaj (pre designacije). Time se otvaraju nove perspektive komunikacije u performansu: naglasak je prebačen sa forme na formiranje; a izraz je potencijal koji u ostvarenju nadilazi ono što je moguće. Jer, po Massumiju, izraz je događaj.

Ivana Sajko tragove ovako shvaćene komunikacije u nalazi još kod Antonina Artauda. Njena knjiga Prema ludilu (i revoluciji) je teorijsko-umetnički dramaturški spis u kojem se autor kao subjekt teksta, kao i pismo teksta podvrgavaju ovom procesu „događanja” izraza.

Uticaj na performans: izvedbe koje pre računaju na afektacijske aspekte, senzacije tela, nego “prenos sadržaja”; postdramski teatar, ples, body art…

* * *


Preporučena literatura:

  • Dž. L. Ostin, Kako delovati rečima, Matica srpska, Novi Sad, 1994.
  • Džon Searl, Govorni činovi, Nolit, Beograd, 1991.
  • Emil Benvenist, Problemi opšte lingvistike, Nolit, Beograd, 1975.
  • Žak Derida, »Potpis, događaj, kontekst«, Delo, god. XXX, br. 6, Beograd, 1984, str. 7-36
  • Shoshana Felman, Skandal tijela u govoru, Naklada MD, Zagreb, 1994.
  • Gilles Delezue, Felix Guattari, A Thousand Plateaus; Capitalism and Schizophrenia, University of Minnesota Press, Minneapolis – London, 1987.
  • A Shock to Thought; Expression after Delezue and Guattari, Brian Massumi (ed), Routledge, 2002.
  • Ivana Sajko, Prema ludilu (i revoluciji), Disput, Zagreb, 2006.



Poštovane koleginice i kolege, pharmacy

pošto se nećemo videti naredne 2 nedelje, men’s health
evo nekih info o nastavku rada.

sledeći čas će se održati, traumatologist
po planu, 19. 03. 2009, sa početkom u 16:45, u učionici 46. čas držim ja, a tema je “performans i/kao komunikacija”.

asptrakt sa literaturom ću postaviti na blog u narednih 5 dana, a nekih nedelju dana pred čas i draft kompletnog teksta.

pošto ste na prošlom času dobili 3 knjige za osnovnu literaturu, ovo vreme možete iskoristiti za čitanje delova tih knjiga. sva pitanja, komentare i beleške vezane za njih možete postovati i razmenjivati sa nama i/ili ostalim kolegama… oni koji nisu bili na času, neka se raspitaju kod kolega gde je koja knjiga..

takođe, molimo vas da tokom marta razmilite koji bi bio optimalni termin za duple časove u aprilu, s obzirom da jedan za drugim neće moći da idu.

za sve što treba, pišite, biću redovno na emailu..

srdačan pozdrav,

ana vujanović
Poštovane koleginice i kolege, viagra dosage

pošto se nećemo videti naredne 2 nedelje, obesity
evo nekih info o nastavku rada.

sledeći čas će se održati, dosage
po planu, 19. 03. 2009, sa početkom u 16:45, u učionici 46. čas držim ja, a tema je “performans i/kao komunikacija”.

asptrakt sa literaturom ću postaviti na blog u narednih 5 dana, a nekih nedelju dana pred čas i draft kompletnog teksta.

pošto ste na prošlom času dobili 3 knjige za osnovnu literaturu, ovo vreme možete iskoristiti za čitanje delova tih knjiga. sva pitanja, komentare i beleške vezane za njih možete postovati i razmenjivati sa nama i/ili ostalim kolegama… oni koji nisu bili na času, neka se raspitaju kod kolega gde je koja knjiga..

takođe, molimo vas da tokom marta razmilite koji bi bio optimalni termin za duple časove u aprilu, s obzirom da jedan za drugim neće moći da idu.

sr
Poštovane koleginice i kolege, pilule

pošto se nećemo videti naredne 2 nedelje, physician
evo nekih info o nastavku rada.

sledeći čas će se održati, treatment
po planu, 19. 03. 2009, sa početkom u 16:45, u učionici 46. čas držim ja, a tema je “performans i/kao komunikacija”.

asptrakt sa literaturom ću postaviti na blog u narednih 5 dana, a nekih nedelju dana pred čas i draft kompletnog teksta.

pošto ste na prošlom času dobili 3 knjige za osnovnu literaturu, ovo vreme možete iskoristiti za čitanje delova tih knjiga. sva pitanja, komentare i beleške vezane za njih možete postovati i razmenjivati sa nama i/ili ostalim kolegama… oni koji nisu bili na času, neka se raspitaju kod kolega gde je koja knjiga..

takođe, molimo vas da tokom marta razmilite koji bi bio optimalni termin za duple časove u aprilu, s obzirom da jedan za drugim neće moći da idu.

za sve što treba, pišite, biću redovno na emailu..

srdačan pozdrav,

ana vujanović

19. 03. 2009; A.V.

SAŽETAK PREDAVANJA I LITERATURA:


Komunikacija sa publikom je postala imperativ performansa istorijskih avangardi, look a zatim i neoavangarde 60ih. Kasnije je, treatment kao nemogućnost, postala opsesivna tema postmodernih performansa. U savremenom kontekstu, ona je preusmerena – od percepcije i recepcije „publike” kao mase ka institucionalnim dispozitivima komunikacije “gledateljstva” kao mnoštva.

Izazvati provokaciju, uznemiriti građanske norme, promeniti recepciju i ponašanje publike, ukazati na nove percepcije vremena, prostora itd, uvući publiku u događaj, fizički je atakovati, presresti na ulici, suočiti se sa “mis-komunikacijom”, sa promašivanjem, odustati od komunikacije i ponuditi prazne znake ili telesnu doslovnost, shvatiti publiku u pluralitetu gledateljstva i preispitati nove komunikacijske protokole i procedure koje takvo shvatanje nosi – to bi bila skica promene performansa kao komunikacije od avangarde do danas.


  • KLASIČNA KOMUNIKACIJSKA SHEMA:

pošiljalac – kodiranje – dekodiranje – primalac

> poruka (informacija) >

NB: Ovo je shema jednosmerne komunikacije. Dvosmerna komunikacija uključuje i feedback; sem pravca, ostali elementi ostaju isti.

  • Kodiranje i dekodiranje: medij (prirodni jezik, telo, elektronski medij, digitalni medij itd.)
  • Dva ključna problema: medij i kontekst u kojem se komunikacija odvija.
  • GOVOR – DISKURS (razmotriti odnose i razlike): protokoli i procedure razumljivosti


AUSTIN: PERFORMATIV I TEORIJA GOVORNIH ČINOVA

Teorija performativa nastaje u britanskoj filozofiji jezika započetoj Wittgensteinom. 60ih je razvijaju J.Austin i P.Strawson, a 1969. J.Searl objavljuje knjigu Speech Acts. Nakon toga, performativ se razmatra u mnogim oblastima: lingvistici, poststrukturalizmu, postmodernoj teoriji, psihoanalizi, studijama kulture, teoriji književnosti i studijama performansa.

John Austin, teorija performativa – How to Do Things with Words: performativ vs. konstativa. Konstativi su iskazi koji nešto opisuju, utvrđuju činjenice, pa podležu kriterijumu istinit/lažan. Performativi su iskazi koji ne opisuju, niti utvrđuju, vrše radnju. Podležu kriterijumu učinka i određuju se kao uspešni i neuspešni. Bitan je problem značenja ako ono ne sledi iz gramatičke strukture iskaza, kao što je slučaj sa performativima. Austin tvrdi da ono zavisi od konteksta iskazivanja.

Opšta teorija govornih činova: lokucijski je čin iskazivanja, ilokucijski kad se u iskazivanju vrši radnja, a perlokucijski kad se nešto postiže iskazivanjem. Prema Austinu, odrediti značenje znači odrediti konvencije koje omogućuju ilokucijske činove, jer da bi se uspešno izvela govorna radnja nije dovoljno izreći performativni iskaz već veliki broj činilaca konteksta treba da teče ispravno. Austin dalje usložnjava problem vraćajući se intenciji. Kod njega je intencija uključena u konvencije izvođenja i time deo značenja performativa, ali značenje ipak približava psihologiji. Intencija određuje i granice cele teorije, zadržavajući je u polju ‘ozbiljne upotrebe iskaza u svakodnevnom govoru’. A scena je, po Austinu, par excellence primer ‘neozbiljnog’ govora:

»performativni će iskaz, recimo, biti na naročit način jalov ili ništavan ako ga iskaže glumac na bini, ili ukoliko je izgovoren u pesmi, u monologu. [...] Jezik se u takvim okolnostima na sasvim specifičan način, razumljivo, ne upotrebljava ozbiljno, već na neki način parazitski u odnosu na njegovu normalnu upotrebu; ti načini potpadaju pod doktrinu izbledelosti jezika.«

Savremeni autori koji istražuju performative performansa: Shoshana Felman, Timothy Gould, Judith Butler, Eve Kosofsky Sedgwick, Andrew Parker, Richard Schechner, Hans-Thies Lehmann, Krasimira Kruschkova, Aldo Milohnić, domaći autori: Miško Šuvaković, Bojana Cvejić, Ana Vujanović

Uticaj na performans: govor u prvom licu, autobiografski/identitetski performans, konceptualni ples


  • LOGOCENTRIZAM

formula: misao > govor > pismo

(govor izražava misao, pismo je zapis govora)

Tipična za shvatanje iskazivanja i izražavanja u zapadnoj kulturnoj tradiciji. Derrida je najviše doprineo dekonstrukciji ove formule, ukazujući na materijalne prakse pisma: medij, kontekst


DERRIDA: DEKONSTRUKCIJA PERFORMATIVA / PISMO

U Potpis, događaj, kontekst Derrida preokreće postavku Austinovog problema scenskog performativa. Preispituje pojam konteksta, odn mogućnosti kontinuiranog totalnog konteksta koji omogućava komunikaciju, pa time i ozbiljnu performativnost. Po Derridi, takav kontekst nije moguć, jer nikada nije ‘apsolutno odrediv’ i u nedostatku aktuelno prisutne intencije stalno se mogu pronalaziti i dopisivati nove pojedinosti. A integritet smisla iskaza nije imun na njih, već one prodiru u njega. To važi i za svakodnevnu i za scensku situaciju. Tu je važno pitanje reprezentacijskog karaktera pisma, koji je povezan s komunikacijom i ekspresijom. Za Derridu:

»da bi moje pisano saopštenje imalo funkciju pisma, tj. čitljivost, treba da ostane čitko uprkos apsolutnom iščeznuću svakog određenog primaoca uopšte. Ono treba da bude ponovljivo – iterabilno – u apsolutnom odsustvu primaoca ili empirijski utvrdivog skupa primaoca«.

Tako, za performativ su konstitutivne, a ne parazitske i neozbiljne, iretabilnost i citatnost, jer bez njih ne bi bilo moguće razumevanje i sléđenje kôda čitljivosti. A ako su one konstitutivne za performativ u teatru, nije li onda performativ u običnom govoru izveden iz, pa time i parazit, scenskog, pesničkog, umetničkog performativa?

Uticaj na performans: postmoderni performans, označiteljska hiperprodukcija, prazni znaci (Wilson)


IZRAZ: KOD/NAKON DELEUZEA I GUATTARIJA (MASSUMI)

Problematizacija klasične teze o izrazu kao ogledalu (formi) sadržaja, koji u komunikaciji prenosi taj sadržaj. Deleuze i Guattari u Hiljadu platoa osporavaju tu tezu, primedbom da bismo onda živeli u svetu unapred definisanih i objektivno postojećih doživljaja, stvari, emocija, koje se nalaze izvan svojih izraza, a zatim se u komunikaciji ogledaju. po njima: izraz poseduje isto toliko supstance koliko i sadržaj, a sadržaj toliko forme koliko i izraz. Njihova semiotika je pod uticajem Louisa Hjelmsleva, a nasuprot Saussirovom osnovnom paru označitelj-označeno.

D i G: polazna distinkcija izraz-sadržaj; dalje: materija, forma i supstanca

naziv njihove knjige i struktura, u skladu sa tezama o kojima ta knjiga govori: knjiga je mnoštvo platoa; uvode pojam rizoma; knjiga je proto hiper-tekst

Brian Massumi ove problematizacije razvija u “Like a Thought” (Shock to Thought) i utvrdjuje da ne postoji sadržaj izvan izraza. Čak, ni subjekt izraza se ne izražava izrazom (kao “nad-subjekt”), nego se izrazom uspostavlja; subjekt izvire u rečima i stvarima kao događaj (pre designacije). Time se otvaraju nove perspektive komunikacije u performansu: naglasak je prebačen sa forme na formiranje; a izraz je potencijal koji u ostvarenju nadilazi ono što je moguće. Jer, po Massumiju, izraz je događaj.

Ivana Sajko tragove ovako shvaćene komunikacije u nalazi još kod Antonina Artauda. Njena knjiga Prema ludilu (i revoluciji) je teorijsko-umetnički dramaturški spis u kojem se autor kao subjekt teksta, kao i pismo teksta podvrgavaju ovom procesu „događanja” izraza.

Uticaj na performans: izvedbe koje pre računaju na afektacijske aspekte, senzacije tela, nego “prenos sadržaja”; postdramski teatar, ples, body art…

* * *


Preporučena literatura:

  • Dž. L. Ostin, Kako delovati rečima, Matica srpska, Novi Sad, 1994.
  • Džon Searl, Govorni činovi, Nolit, Beograd, 1991.
  • Emil Benvenist, Problemi opšte lingvistike, Nolit, Beograd, 1975.
  • Žak Derida, »Potpis, događaj, kontekst«, Delo, god. XXX, br. 6, Beograd, 1984, str. 7-36
  • Shoshana Felman, Skandal tijela u govoru, Naklada MD, Zagreb, 1994.
  • Gilles Delezue, Felix Guattari, A Thousand Plateaus; Capitalism and Schizophrenia, University of Minnesota Press, Minneapolis – London, 1987.
  • A Shock to Thought; Expression after Delezue and Guattari, Brian Massumi (ed), Routledge, 2002.
  • Ivana Sajko, Prema ludilu (i revoluciji), Disput, Zagreb, 2006.



Poštovane koleginice i kolege, pharmacy

pošto se nećemo videti naredne 2 nedelje, men’s health
evo nekih info o nastavku rada.

sledeći čas će se održati, traumatologist
po planu, 19. 03. 2009, sa početkom u 16:45, u učionici 46. čas držim ja, a tema je “performans i/kao komunikacija”.

asptrakt sa literaturom ću postaviti na blog u narednih 5 dana, a nekih nedelju dana pred čas i draft kompletnog teksta.

pošto ste na prošlom času dobili 3 knjige za osnovnu literaturu, ovo vreme možete iskoristiti za čitanje delova tih knjiga. sva pitanja, komentare i beleške vezane za njih možete postovati i razmenjivati sa nama i/ili ostalim kolegama… oni koji nisu bili na času, neka se raspitaju kod kolega gde je koja knjiga..

takođe, molimo vas da tokom marta razmilite koji bi bio optimalni termin za duple časove u aprilu, s obzirom da jedan za drugim neće moći da idu.

za sve što treba, pišite, biću redovno na emailu..

srdačan pozdrav,

ana vujanović
Poštovane koleginice i kolege, viagra dosage

pošto se nećemo videti naredne 2 nedelje, obesity
evo nekih info o nastavku rada.

sledeći čas će se održati, dosage
po planu, 19. 03. 2009, sa početkom u 16:45, u učionici 46. čas držim ja, a tema je “performans i/kao komunikacija”.

asptrakt sa literaturom ću postaviti na blog u narednih 5 dana, a nekih nedelju dana pred čas i draft kompletnog teksta.

pošto ste na prošlom času dobili 3 knjige za osnovnu literaturu, ovo vreme možete iskoristiti za čitanje delova tih knjiga. sva pitanja, komentare i beleške vezane za njih možete postovati i razmenjivati sa nama i/ili ostalim kolegama… oni koji nisu bili na času, neka se raspitaju kod kolega gde je koja knjiga..

takođe, molimo vas da tokom marta razmilite koji bi bio optimalni termin za duple časove u aprilu, s obzirom da jedan za drugim neće moći da idu.

sr
Poštovane koleginice i kolege, pilule

pošto se nećemo videti naredne 2 nedelje, physician
evo nekih info o nastavku rada.

sledeći čas će se održati, treatment
po planu, 19. 03. 2009, sa početkom u 16:45, u učionici 46. čas držim ja, a tema je “performans i/kao komunikacija”.

asptrakt sa literaturom ću postaviti na blog u narednih 5 dana, a nekih nedelju dana pred čas i draft kompletnog teksta.

pošto ste na prošlom času dobili 3 knjige za osnovnu literaturu, ovo vreme možete iskoristiti za čitanje delova tih knjiga. sva pitanja, komentare i beleške vezane za njih možete postovati i razmenjivati sa nama i/ili ostalim kolegama… oni koji nisu bili na času, neka se raspitaju kod kolega gde je koja knjiga..

takođe, molimo vas da tokom marta razmilite koji bi bio optimalni termin za duple časove u aprilu, s obzirom da jedan za drugim neće moći da idu.

za sve što treba, pišite, biću redovno na emailu..

srdačan pozdrav,

ana vujanović
Poštovane koleginice i kolege, otolaryngologist

pošto se nećemo videti naredne 2 nedelje, evo nekih info o nastavku rada.

sledeći čas će se održati, po planu, 19. 03. 2009, sa početkom u 16:45, u učionici 46. čas držim ja, a tema je “performans i/kao komunikacija”.

asptrakt sa literaturom ću postaviti na blog u narednih 5 dana, a nekih nedelju dana pred čas i draft kompletnog teksta.

pošto ste na prošlom času dobili 3 knjige za osnovnu literaturu, ovo vreme možete iskoristiti za čitanje delova tih knjiga. sva pitanja, komentare i beleške vezane za njih možete postovati i razmenjivati sa nama i/ili ostalim kolegama… oni koji nisu bili na času, neka se raspitaju kod kolega gde je koja knjiga..

takođe, molimo vas da tokom marta razmilite koji bi bio optimalni termin za duple časove u aprilu, s obzirom da jedan za drugim neće moći da idu.

za sve što treba, pišite, biću redovno na emailu..

srdačan pozdrav,

ana vujanović

19. 03. 2009; A.V.

SAŽETAK PREDAVANJA I LITERATURA:


Komunikacija sa publikom je postala imperativ performansa istorijskih avangardi, look a zatim i neoavangarde 60ih. Kasnije je, treatment kao nemogućnost, postala opsesivna tema postmodernih performansa. U savremenom kontekstu, ona je preusmerena – od percepcije i recepcije „publike” kao mase ka institucionalnim dispozitivima komunikacije “gledateljstva” kao mnoštva.

Izazvati provokaciju, uznemiriti građanske norme, promeniti recepciju i ponašanje publike, ukazati na nove percepcije vremena, prostora itd, uvući publiku u događaj, fizički je atakovati, presresti na ulici, suočiti se sa “mis-komunikacijom”, sa promašivanjem, odustati od komunikacije i ponuditi prazne znake ili telesnu doslovnost, shvatiti publiku u pluralitetu gledateljstva i preispitati nove komunikacijske protokole i procedure koje takvo shvatanje nosi – to bi bila skica promene performansa kao komunikacije od avangarde do danas.


  • KLASIČNA KOMUNIKACIJSKA SHEMA:

pošiljalac – kodiranje – dekodiranje – primalac

> poruka (informacija) >

NB: Ovo je shema jednosmerne komunikacije. Dvosmerna komunikacija uključuje i feedback; sem pravca, ostali elementi ostaju isti.

  • Kodiranje i dekodiranje: medij (prirodni jezik, telo, elektronski medij, digitalni medij itd.)
  • Dva ključna problema: medij i kontekst u kojem se komunikacija odvija.
  • GOVOR – DISKURS (razmotriti odnose i razlike): protokoli i procedure razumljivosti


AUSTIN: PERFORMATIV I TEORIJA GOVORNIH ČINOVA

Teorija performativa nastaje u britanskoj filozofiji jezika započetoj Wittgensteinom. 60ih je razvijaju J.Austin i P.Strawson, a 1969. J.Searl objavljuje knjigu Speech Acts. Nakon toga, performativ se razmatra u mnogim oblastima: lingvistici, poststrukturalizmu, postmodernoj teoriji, psihoanalizi, studijama kulture, teoriji književnosti i studijama performansa.

John Austin, teorija performativa – How to Do Things with Words: performativ vs. konstativa. Konstativi su iskazi koji nešto opisuju, utvrđuju činjenice, pa podležu kriterijumu istinit/lažan. Performativi su iskazi koji ne opisuju, niti utvrđuju, vrše radnju. Podležu kriterijumu učinka i određuju se kao uspešni i neuspešni. Bitan je problem značenja ako ono ne sledi iz gramatičke strukture iskaza, kao što je slučaj sa performativima. Austin tvrdi da ono zavisi od konteksta iskazivanja.

Opšta teorija govornih činova: lokucijski je čin iskazivanja, ilokucijski kad se u iskazivanju vrši radnja, a perlokucijski kad se nešto postiže iskazivanjem. Prema Austinu, odrediti značenje znači odrediti konvencije koje omogućuju ilokucijske činove, jer da bi se uspešno izvela govorna radnja nije dovoljno izreći performativni iskaz već veliki broj činilaca konteksta treba da teče ispravno. Austin dalje usložnjava problem vraćajući se intenciji. Kod njega je intencija uključena u konvencije izvođenja i time deo značenja performativa, ali značenje ipak približava psihologiji. Intencija određuje i granice cele teorije, zadržavajući je u polju ‘ozbiljne upotrebe iskaza u svakodnevnom govoru’. A scena je, po Austinu, par excellence primer ‘neozbiljnog’ govora:

»performativni će iskaz, recimo, biti na naročit način jalov ili ništavan ako ga iskaže glumac na bini, ili ukoliko je izgovoren u pesmi, u monologu. [...] Jezik se u takvim okolnostima na sasvim specifičan način, razumljivo, ne upotrebljava ozbiljno, već na neki način parazitski u odnosu na njegovu normalnu upotrebu; ti načini potpadaju pod doktrinu izbledelosti jezika.«

Savremeni autori koji istražuju performative performansa: Shoshana Felman, Timothy Gould, Judith Butler, Eve Kosofsky Sedgwick, Andrew Parker, Richard Schechner, Hans-Thies Lehmann, Krasimira Kruschkova, Aldo Milohnić, domaći autori: Miško Šuvaković, Bojana Cvejić, Ana Vujanović

Uticaj na performans: govor u prvom licu, autobiografski/identitetski performans, konceptualni ples


  • LOGOCENTRIZAM

formula: misao > govor > pismo

(govor izražava misao, pismo je zapis govora)

Tipična za shvatanje iskazivanja i izražavanja u zapadnoj kulturnoj tradiciji. Derrida je najviše doprineo dekonstrukciji ove formule, ukazujući na materijalne prakse pisma: medij, kontekst


DERRIDA: DEKONSTRUKCIJA PERFORMATIVA / PISMO

U Potpis, događaj, kontekst Derrida preokreće postavku Austinovog problema scenskog performativa. Preispituje pojam konteksta, odn mogućnosti kontinuiranog totalnog konteksta koji omogućava komunikaciju, pa time i ozbiljnu performativnost. Po Derridi, takav kontekst nije moguć, jer nikada nije ‘apsolutno odrediv’ i u nedostatku aktuelno prisutne intencije stalno se mogu pronalaziti i dopisivati nove pojedinosti. A integritet smisla iskaza nije imun na njih, već one prodiru u njega. To važi i za svakodnevnu i za scensku situaciju. Tu je važno pitanje reprezentacijskog karaktera pisma, koji je povezan s komunikacijom i ekspresijom. Za Derridu:

»da bi moje pisano saopštenje imalo funkciju pisma, tj. čitljivost, treba da ostane čitko uprkos apsolutnom iščeznuću svakog određenog primaoca uopšte. Ono treba da bude ponovljivo – iterabilno – u apsolutnom odsustvu primaoca ili empirijski utvrdivog skupa primaoca«.

Tako, za performativ su konstitutivne, a ne parazitske i neozbiljne, iretabilnost i citatnost, jer bez njih ne bi bilo moguće razumevanje i sléđenje kôda čitljivosti. A ako su one konstitutivne za performativ u teatru, nije li onda performativ u običnom govoru izveden iz, pa time i parazit, scenskog, pesničkog, umetničkog performativa?

Uticaj na performans: postmoderni performans, označiteljska hiperprodukcija, prazni znaci (Wilson)


IZRAZ: KOD/NAKON DELEUZEA I GUATTARIJA (MASSUMI)

Problematizacija klasične teze o izrazu kao ogledalu (formi) sadržaja, koji u komunikaciji prenosi taj sadržaj. Deleuze i Guattari u Hiljadu platoa osporavaju tu tezu, primedbom da bismo onda živeli u svetu unapred definisanih i objektivno postojećih doživljaja, stvari, emocija, koje se nalaze izvan svojih izraza, a zatim se u komunikaciji ogledaju. po njima: izraz poseduje isto toliko supstance koliko i sadržaj, a sadržaj toliko forme koliko i izraz. Njihova semiotika je pod uticajem Louisa Hjelmsleva, a nasuprot Saussirovom osnovnom paru označitelj-označeno.

D i G: polazna distinkcija izraz-sadržaj; dalje: materija, forma i supstanca

naziv njihove knjige i struktura, u skladu sa tezama o kojima ta knjiga govori: knjiga je mnoštvo platoa; uvode pojam rizoma; knjiga je proto hiper-tekst

Brian Massumi ove problematizacije razvija u “Like a Thought” (Shock to Thought) i utvrdjuje da ne postoji sadržaj izvan izraza. Čak, ni subjekt izraza se ne izražava izrazom (kao “nad-subjekt”), nego se izrazom uspostavlja; subjekt izvire u rečima i stvarima kao događaj (pre designacije). Time se otvaraju nove perspektive komunikacije u performansu: naglasak je prebačen sa forme na formiranje; a izraz je potencijal koji u ostvarenju nadilazi ono što je moguće. Jer, po Massumiju, izraz je događaj.

Ivana Sajko tragove ovako shvaćene komunikacije u nalazi još kod Antonina Artauda. Njena knjiga Prema ludilu (i revoluciji) je teorijsko-umetnički dramaturški spis u kojem se autor kao subjekt teksta, kao i pismo teksta podvrgavaju ovom procesu „događanja” izraza.

Uticaj na performans: izvedbe koje pre računaju na afektacijske aspekte, senzacije tela, nego “prenos sadržaja”; postdramski teatar, ples, body art…

* * *


Preporučena literatura:

  • Dž. L. Ostin, Kako delovati rečima, Matica srpska, Novi Sad, 1994.
  • Džon Searl, Govorni činovi, Nolit, Beograd, 1991.
  • Emil Benvenist, Problemi opšte lingvistike, Nolit, Beograd, 1975.
  • Žak Derida, »Potpis, događaj, kontekst«, Delo, god. XXX, br. 6, Beograd, 1984, str. 7-36
  • Shoshana Felman, Skandal tijela u govoru, Naklada MD, Zagreb, 1994.
  • Gilles Delezue, Felix Guattari, A Thousand Plateaus; Capitalism and Schizophrenia, University of Minnesota Press, Minneapolis – London, 1987.
  • A Shock to Thought; Expression after Delezue and Guattari, Brian Massumi (ed), Routledge, 2002.
  • Ivana Sajko, Prema ludilu (i revoluciji), Disput, Zagreb, 2006.



Poštovane koleginice i kolege, pharmacy

pošto se nećemo videti naredne 2 nedelje, men’s health
evo nekih info o nastavku rada.

sledeći čas će se održati, traumatologist
po planu, 19. 03. 2009, sa početkom u 16:45, u učionici 46. čas držim ja, a tema je “performans i/kao komunikacija”.

asptrakt sa literaturom ću postaviti na blog u narednih 5 dana, a nekih nedelju dana pred čas i draft kompletnog teksta.

pošto ste na prošlom času dobili 3 knjige za osnovnu literaturu, ovo vreme možete iskoristiti za čitanje delova tih knjiga. sva pitanja, komentare i beleške vezane za njih možete postovati i razmenjivati sa nama i/ili ostalim kolegama… oni koji nisu bili na času, neka se raspitaju kod kolega gde je koja knjiga..

takođe, molimo vas da tokom marta razmilite koji bi bio optimalni termin za duple časove u aprilu, s obzirom da jedan za drugim neće moći da idu.

za sve što treba, pišite, biću redovno na emailu..

srdačan pozdrav,

ana vujanović
Poštovane koleginice i kolege, viagra dosage

pošto se nećemo videti naredne 2 nedelje, obesity
evo nekih info o nastavku rada.

sledeći čas će se održati, dosage
po planu, 19. 03. 2009, sa početkom u 16:45, u učionici 46. čas držim ja, a tema je “performans i/kao komunikacija”.

asptrakt sa literaturom ću postaviti na blog u narednih 5 dana, a nekih nedelju dana pred čas i draft kompletnog teksta.

pošto ste na prošlom času dobili 3 knjige za osnovnu literaturu, ovo vreme možete iskoristiti za čitanje delova tih knjiga. sva pitanja, komentare i beleške vezane za njih možete postovati i razmenjivati sa nama i/ili ostalim kolegama… oni koji nisu bili na času, neka se raspitaju kod kolega gde je koja knjiga..

takođe, molimo vas da tokom marta razmilite koji bi bio optimalni termin za duple časove u aprilu, s obzirom da jedan za drugim neće moći da idu.

sr
Poštovane koleginice i kolege, pilule

pošto se nećemo videti naredne 2 nedelje, physician
evo nekih info o nastavku rada.

sledeći čas će se održati, treatment
po planu, 19. 03. 2009, sa početkom u 16:45, u učionici 46. čas držim ja, a tema je “performans i/kao komunikacija”.

asptrakt sa literaturom ću postaviti na blog u narednih 5 dana, a nekih nedelju dana pred čas i draft kompletnog teksta.

pošto ste na prošlom času dobili 3 knjige za osnovnu literaturu, ovo vreme možete iskoristiti za čitanje delova tih knjiga. sva pitanja, komentare i beleške vezane za njih možete postovati i razmenjivati sa nama i/ili ostalim kolegama… oni koji nisu bili na času, neka se raspitaju kod kolega gde je koja knjiga..

takođe, molimo vas da tokom marta razmilite koji bi bio optimalni termin za duple časove u aprilu, s obzirom da jedan za drugim neće moći da idu.

za sve što treba, pišite, biću redovno na emailu..

srdačan pozdrav,

ana vujanović
Poštovane koleginice i kolege, otolaryngologist

pošto se nećemo videti naredne 2 nedelje, evo nekih info o nastavku rada.

sledeći čas će se održati, po planu, 19. 03. 2009, sa početkom u 16:45, u učionici 46. čas držim ja, a tema je “performans i/kao komunikacija”.

asptrakt sa literaturom ću postaviti na blog u narednih 5 dana, a nekih nedelju dana pred čas i draft kompletnog teksta.

pošto ste na prošlom času dobili 3 knjige za osnovnu literaturu, ovo vreme možete iskoristiti za čitanje delova tih knjiga. sva pitanja, komentare i beleške vezane za njih možete postovati i razmenjivati sa nama i/ili ostalim kolegama… oni koji nisu bili na času, neka se raspitaju kod kolega gde je koja knjiga..

takođe, molimo vas da tokom marta razmilite koji bi bio optimalni termin za duple časove u aprilu, s obzirom da jedan za drugim neće moći da idu.

za sve što treba, pišite, biću redovno na emailu..

srdačan pozdrav,

ana vujanović
Poštovane koleginice i kolege, pilule

pošto se nećemo videti naredne 2 nedelje, adiposity
evo nekih info o nastavku rada.

sledeći čas će se održati, po planu, 19. 03. 2009, sa početkom u 16:45, u učionici 46. čas držim ja, a tema je “performans i/kao komunikacija”.

asptrakt sa literaturom ću postaviti na blog u narednih 5 dana, a nekih nedelju dana pred čas i draft kompletnog teksta.

pošto ste na prošlom času dobili 3 knjige za osnovnu literaturu, ovo vreme možete iskoristiti za čitanje delova tih knjiga. sva pitanja, komentare i beleške vezane za njih možete postovati i razmenjivati sa nama i/ili ostalim kolegama… oni koji nisu bili na času, neka se raspitaju kod kolega gde je koja knjiga..

takođe, molimo vas da tokom marta razmilite koji bi bio optimalni termin za duple časove u aprilu, s obzirom da jedan za drugim neće moći da idu.

za sve što treba, pišite, biću redovno na emailu..

srdačan pozdrav,

ana vujanović

19. 03. 2009; A.V.

SAŽETAK PREDAVANJA I LITERATURA:


Komunikacija sa publikom je postala imperativ performansa istorijskih avangardi, esophagitis a zatim i neoavangarde 60ih. Kasnije je, ailment kao nemogućnost, postala opsesivna tema postmodernih performansa. U savremenom kontekstu, ona je preusmerena – od percepcije i recepcije „publike” kao mase ka institucionalnim dispozitivima komunikacije “gledateljstva” kao mnoštva.

Izazvati provokaciju, uznemiriti građanske norme, promeniti recepciju i ponašanje publike, ukazati na nove percepcije vremena, prostora itd, uvući publiku u događaj, fizički je atakovati, presresti na ulici, suočiti se sa “mis-komunikacijom”, sa promašivanjem, odustati od komunikacije i ponuditi prazne znake ili telesnu doslovnost, shvatiti publiku u pluralitetu gledateljstva i preispitati nove komunikacijske protokole i procedure koje takvo shvatanje nosi – to bi bila skica promene performansa kao komunikacije od avangarde do danas.


  • KLASIČNA KOMUNIKACIJSKA SHEMA:

pošiljalac – kodiranje – dekodiranje – primalac

> poruka (informacija) >

NB: Ovo je shema jednosmerne komunikacije. Dvosmerna komunikacija uključuje i feedback; sem pravca, ostali elementi ostaju isti.

  • Kodiranje i dekodiranje: medij (prirodni jezik, telo, elektronski medij, digitalni medij itd.)
  • Dva ključna problema: medij i kontekst u kojem se komunikacija odvija.
  • GOVOR – DISKURS (razmotriti odnose i razlike): protokoli i procedure razumljivosti


AUSTIN: PERFORMATIV I TEORIJA GOVORNIH ČINOVA

Teorija performativa nastaje u britanskoj filozofiji jezika započetoj Wittgensteinom. 60ih je razvijaju J.Austin i P.Strawson, a 1969. J.Searl objavljuje knjigu Speech Acts. Nakon toga, performativ se razmatra u mnogim oblastima: lingvistici, poststrukturalizmu, postmodernoj teoriji, psihoanalizi, studijama kulture, teoriji književnosti i studijama performansa.

John Austin, teorija performativa – How to Do Things with Words: performativ vs. konstativa. Konstativi su iskazi koji nešto opisuju, utvrđuju činjenice, pa podležu kriterijumu istinit/lažan. Performativi su iskazi koji ne opisuju, niti utvrđuju, vrše radnju. Podležu kriterijumu učinka i određuju se kao uspešni i neuspešni. Bitan je problem značenja ako ono ne sledi iz gramatičke strukture iskaza, kao što je slučaj sa performativima. Austin tvrdi da ono zavisi od konteksta iskazivanja.

Opšta teorija govornih činova: lokucijski je čin iskazivanja, ilokucijski kad se u iskazivanju vrši radnja, a perlokucijski kad se nešto postiže iskazivanjem. Prema Austinu, odrediti značenje znači odrediti konvencije koje omogućuju ilokucijske činove, jer da bi se uspešno izvela govorna radnja nije dovoljno izreći performativni iskaz već veliki broj činilaca konteksta treba da teče ispravno. Austin dalje usložnjava problem vraćajući se intenciji. Kod njega je intencija uključena u konvencije izvođenja i time deo značenja performativa, ali značenje ipak približava psihologiji. Intencija određuje i granice cele teorije, zadržavajući je u polju ‘ozbiljne upotrebe iskaza u svakodnevnom govoru’. A scena je, po Austinu, par excellence primer ‘neozbiljnog’ govora:

»performativni će iskaz, recimo, biti na naročit način jalov ili ništavan ako ga iskaže glumac na bini, ili ukoliko je izgovoren u pesmi, u monologu. [...] Jezik se u takvim okolnostima na sasvim specifičan način, razumljivo, ne upotrebljava ozbiljno, već na neki način parazitski u odnosu na njegovu normalnu upotrebu; ti načini potpadaju pod doktrinu izbledelosti jezika.«

Savremeni autori koji istražuju performative performansa: Shoshana Felman, Timothy Gould, Judith Butler, Eve Kosofsky Sedgwick, Andrew Parker, Richard Schechner, Hans-Thies Lehmann, Krasimira Kruschkova, Aldo Milohnić, domaći autori: Miško Šuvaković, Bojana Cvejić, Ana Vujanović

Uticaj na performans: govor u prvom licu, autobiografski/identitetski performans, konceptualni ples


  • LOGOCENTRIZAM

formula: misao > govor > pismo

(govor izražava misao, pismo je zapis govora)

Tipična za shvatanje iskazivanja i izražavanja u zapadnoj kulturnoj tradiciji. Derrida je najviše doprineo dekonstrukciji ove formule, ukazujući na materijalne prakse pisma: medij, kontekst


DERRIDA: DEKONSTRUKCIJA PERFORMATIVA / PISMO

U Potpis, događaj, kontekst Derrida preokreće postavku Austinovog problema scenskog performativa. Preispituje pojam konteksta, odn mogućnosti kontinuiranog totalnog konteksta koji omogućava komunikaciju, pa time i ozbiljnu performativnost. Po Derridi, takav kontekst nije moguć, jer nikada nije ‘apsolutno odrediv’ i u nedostatku aktuelno prisutne intencije stalno se mogu pronalaziti i dopisivati nove pojedinosti. A integritet smisla iskaza nije imun na njih, već one prodiru u njega. To važi i za svakodnevnu i za scensku situaciju. Tu je važno pitanje reprezentacijskog karaktera pisma, koji je povezan s komunikacijom i ekspresijom. Za Derridu:

»da bi moje pisano saopštenje imalo funkciju pisma, tj. čitljivost, treba da ostane čitko uprkos apsolutnom iščeznuću svakog određenog primaoca uopšte. Ono treba da bude ponovljivo – iterabilno – u apsolutnom odsustvu primaoca ili empirijski utvrdivog skupa primaoca«.

Tako, za performativ su konstitutivne, a ne parazitske i neozbiljne, iretabilnost i citatnost, jer bez njih ne bi bilo moguće razumevanje i sléđenje kôda čitljivosti. A ako su one konstitutivne za performativ u teatru, nije li onda performativ u običnom govoru izveden iz, pa time i parazit, scenskog, pesničkog, umetničkog performativa?

Uticaj na performans: postmoderni performans, označiteljska hiperprodukcija, prazni znaci (Wilson)


IZRAZ: KOD/NAKON DELEUZEA I GUATTARIJA (MASSUMI)

Problematizacija klasične teze o izrazu kao ogledalu (formi) sadržaja, koji u komunikaciji prenosi taj sadržaj. Deleuze i Guattari u Hiljadu platoa osporavaju tu tezu, primedbom da bismo onda živeli u svetu unapred definisanih i objektivno postojećih doživljaja, stvari, emocija, koje se nalaze izvan svojih izraza, a zatim se u komunikaciji ogledaju. po njima: izraz poseduje isto toliko supstance koliko i sadržaj, a sadržaj toliko forme koliko i izraz. Njihova semiotika je pod uticajem Louisa Hjelmsleva, a nasuprot Saussirovom osnovnom paru označitelj-označeno.

D i G: polazna distinkcija izraz-sadržaj; dalje: materija, forma i supstanca

naziv njihove knjige i struktura, u skladu sa tezama o kojima ta knjiga govori: knjiga je mnoštvo platoa; uvode pojam rizoma; knjiga je proto hiper-tekst

Brian Massumi ove problematizacije razvija u “Like a Thought” (Shock to Thought) i utvrdjuje da ne postoji sadržaj izvan izraza. Čak, ni subjekt izraza se ne izražava izrazom (kao “nad-subjekt”), nego se izrazom uspostavlja; subjekt izvire u rečima i stvarima kao događaj (pre designacije). Time se otvaraju nove perspektive komunikacije u performansu: naglasak je prebačen sa forme na formiranje; a izraz je potencijal koji u ostvarenju nadilazi ono što je moguće. Jer, po Massumiju, izraz je događaj.

Ivana Sajko tragove ovako shvaćene komunikacije u nalazi još kod Antonina Artauda. Njena knjiga Prema ludilu (i revoluciji) je teorijsko-umetnički dramaturški spis u kojem se autor kao subjekt teksta, kao i pismo teksta podvrgavaju ovom procesu „događanja” izraza.

Uticaj na performans: izvedbe koje pre računaju na afektacijske aspekte, senzacije tela, nego “prenos sadržaja”; postdramski teatar, ples, body art…

* * *


Preporučena literatura:

  • Dž. L. Ostin, Kako delovati rečima, Matica srpska, Novi Sad, 1994.
  • Džon Searl, Govorni činovi, Nolit, Beograd, 1991.
  • Emil Benvenist, Problemi opšte lingvistike, Nolit, Beograd, 1975.
  • Žak Derida, »Potpis, događaj, kontekst«, Delo, god. XXX, br. 6, Beograd, 1984, str. 7-36
  • Shoshana Felman, Skandal tijela u govoru, Naklada MD, Zagreb, 1994.
  • Gilles Delezue, Felix Guattari, A Thousand Plateaus; Capitalism and Schizophrenia, University of Minnesota Press, Minneapolis – London, 1987.
  • A Shock to Thought; Expression after Delezue and Guattari, Brian Massumi (ed), Routledge, 2002.
  • Ivana Sajko, Prema ludilu (i revoluciji), Disput, Zagreb, 2006.


19. 03. 2009; A.V.

SAŽETAK PREDAVANJA I LITERATURA:


Komunikacija sa publikom je postala imperativ performansa istorijskih avangardi, pills a zatim i neoavangarde 60ih. Kasnije je, cheap kao nemogućnost, postala opsesivna tema postmodernih performansa. U savremenom kontekstu, ona je preusmerena – od percepcije i recepcije „publike” kao mase ka institucionalnim dispozitivima komunikacije “gledateljstva” kao mnoštva.

Izazvati provokaciju, uznemiriti građanske norme, promeniti recepciju i ponašanje publike, ukazati na nove percepcije vremena, prostora itd, uvući publiku u događaj, fizički je atakovati, presresti na ulici, suočiti se sa “mis-komunikacijom”, sa promašivanjem, odustati od komunikacije i ponuditi prazne znake ili telesnu doslovnost, shvatiti publiku u pluralitetu gledateljstva i preispitati nove komunikacijske protokole i procedure koje takvo shvatanje nosi – to bi bila skica promene performansa kao komunikacije od avangarde do danas.


  • KLASIČNA KOMUNIKACIJSKA SHEMA:

pošiljalac – kodiranje – dekodiranje – primalac

> poruka (informacija) >

NB: Ovo je shema jednosmerne komunikacije. Dvosmerna komunikacija uključuje i feedback; sem pravca, ostali elementi ostaju isti.

  • Kodiranje i dekodiranje: medij (prirodni jezik, telo, elektronski medij, digitalni medij itd.)
  • Dva ključna problema: medij i kontekst u kojem se komunikacija odvija.
  • GOVOR – DISKURS (razmotriti odnose i razlike): protokoli i procedure razumljivosti


AUSTIN: PERFORMATIV I TEORIJA GOVORNIH ČINOVA

Teorija performativa nastaje u britanskoj filozofiji jezika započetoj Wittgensteinom. 60ih je razvijaju J.Austin i P.Strawson, a 1969. J.Searl objavljuje knjigu Speech Acts. Nakon toga, performativ se razmatra u mnogim oblastima: lingvistici, poststrukturalizmu, postmodernoj teoriji, psihoanalizi, studijama kulture, teoriji književnosti i studijama performansa.

John Austin, teorija performativa – How to Do Things with Words: performativ vs. konstativa. Konstativi su iskazi koji nešto opisuju, utvrđuju činjenice, pa podležu kriterijumu istinit/lažan. Performativi su iskazi koji ne opisuju, niti utvrđuju, vrše radnju. Podležu kriterijumu učinka i određuju se kao uspešni i neuspešni. Bitan je problem značenja ako ono ne sledi iz gramatičke strukture iskaza, kao što je slučaj sa performativima. Austin tvrdi da ono zavisi od konteksta iskazivanja.

Opšta teorija govornih činova: lokucijski je čin iskazivanja, ilokucijski kad se u iskazivanju vrši radnja, a perlokucijski kad se nešto postiže iskazivanjem. Prema Austinu, odrediti značenje znači odrediti konvencije koje omogućuju ilokucijske činove, jer da bi se uspešno izvela govorna radnja nije dovoljno izreći performativni iskaz već veliki broj činilaca konteksta treba da teče ispravno. Austin dalje usložnjava problem vraćajući se intenciji. Kod njega je intencija uključena u konvencije izvođenja i time deo značenja performativa, ali značenje ipak približava psihologiji. Intencija određuje i granice cele teorije, zadržavajući je u polju ‘ozbiljne upotrebe iskaza u svakodnevnom govoru’. A scena je, po Austinu, par excellence primer ‘neozbiljnog’ govora:

»performativni će iskaz, recimo, biti na naročit način jalov ili ništavan ako ga iskaže glumac na bini, ili ukoliko je izgovoren u pesmi, u monologu. [...] Jezik se u takvim okolnostima na sasvim specifičan način, razumljivo, ne upotrebljava ozbiljno, već na neki način parazitski u odnosu na njegovu normalnu upotrebu; ti načini potpadaju pod doktrinu izbledelosti jezika.«

Savremeni autori koji istražuju performative performansa: Shoshana Felman, Timothy Gould, Judith Butler, Eve Kosofsky Sedgwick, Andrew Parker, Richard Schechner, Hans-Thies Lehmann, Krasimira Kruschkova, Aldo Milohnić, domaći autori: Miško Šuvaković, Bojana Cvejić, Ana Vujanović

Uticaj na performans: govor u prvom licu, autobiografski/identitetski performans, konceptualni ples


  • LOGOCENTRIZAM

formula: misao > govor > pismo

(govor izražava misao, pismo je zapis govora)

Tipična za shvatanje iskazivanja i izražavanja u zapadnoj kulturnoj tradiciji. Derrida je najviše doprineo dekonstrukciji ove formule, ukazujući na materijalne prakse pisma: medij, kontekst


DERRIDA: DEKONSTRUKCIJA PERFORMATIVA / PISMO

U Potpis, događaj, kontekst Derrida preokreće postavku Austinovog problema scenskog performativa. Preispituje pojam konteksta, odn mogućnosti kontinuiranog totalnog konteksta koji omogućava komunikaciju, pa time i ozbiljnu performativnost. Po Derridi, takav kontekst nije moguć, jer nikada nije ‘apsolutno odrediv’ i u nedostatku aktuelno prisutne intencije stalno se mogu pronalaziti i dopisivati nove pojedinosti. A integritet smisla iskaza nije imun na njih, već one prodiru u njega. To važi i za svakodnevnu i za scensku situaciju. Tu je važno pitanje reprezentacijskog karaktera pisma, koji je povezan s komunikacijom i ekspresijom. Za Derridu:

»da bi moje pisano saopštenje imalo funkciju pisma, tj. čitljivost, treba da ostane čitko uprkos apsolutnom iščeznuću svakog određenog primaoca uopšte. Ono treba da bude ponovljivo – iterabilno – u apsolutnom odsustvu primaoca ili empirijski utvrdivog skupa primaoca«.

Tako, za performativ su konstitutivne, a ne parazitske i neozbiljne, iretabilnost i citatnost, jer bez njih ne bi bilo moguće razumevanje i sléđenje kôda čitljivosti. A ako su one konstitutivne za performativ u teatru, nije li onda performativ u običnom govoru izveden iz, pa time i parazit, scenskog, pesničkog, umetničkog performativa?

Uticaj na performans: postmoderni performans, označiteljska hiperprodukcija, prazni znaci (Wilson)


IZRAZ: KOD/NAKON DELEUZEA I GUATTARIJA (MASSUMI)

Problematizacija klasične teze o izrazu kao ogledalu (formi) sadržaja, koji u komunikaciji prenosi taj sadržaj. Deleuze i Guattari u Hiljadu platoa osporavaju tu tezu, primedbom da bismo onda živeli u svetu unapred definisanih i objektivno postojećih doživljaja, stvari, emocija, koje se nalaze izvan svojih izraza, a zatim se u komunikaciji ogledaju. po njima: izraz poseduje isto toliko supstance koliko i sadržaj, a sadržaj toliko forme koliko i izraz. Njihova semiotika je pod uticajem Louisa Hjelmsleva, a nasuprot Saussirovom osnovnom paru označitelj-označeno.

D i G: polazna distinkcija izraz-sadržaj; dalje: materija, forma i supstanca

naziv njihove knjige i struktura, u skladu sa tezama o kojima ta knjiga govori: knjiga je mnoštvo platoa; uvode pojam rizoma; knjiga je proto hiper-tekst

Brian Massumi ove problematizacije razvija u “Like a Thought” (Shock to Thought) i utvrdjuje da ne postoji sadržaj izvan izraza. Čak, ni subjekt izraza se ne izražava izrazom (kao “nad-subjekt”), nego se izrazom uspostavlja; subjekt izvire u rečima i stvarima kao događaj (pre designacije). Time se otvaraju nove perspektive komunikacije u performansu: naglasak je prebačen sa forme na formiranje; a izraz je potencijal koji u ostvarenju nadilazi ono što je moguće. Jer, po Massumiju, izraz je događaj.

Ivana Sajko tragove ovako shvaćene komunikacije u nalazi još kod Antonina Artauda. Njena knjiga Prema ludilu (i revoluciji) je teorijsko-umetnički dramaturški spis u kojem se autor kao subjekt teksta, kao i pismo teksta podvrgavaju ovom procesu „događanja” izraza.

Uticaj na performans: izvedbe koje pre računaju na afektacijske aspekte, senzacije tela, nego “prenos sadržaja”; postdramski teatar, ples, body art…

* * *


Preporučena literatura:

  • Dž. L. Ostin, Kako delovati rečima, Matica srpska, Novi Sad, 1994.
  • Džon Searl, Govorni činovi, Nolit, Beograd, 1991.
  • Emil Benvenist, Problemi opšte lingvistike, Nolit, Beograd, 1975.
  • Žak Derida, »Potpis, događaj, kontekst«, Delo, god. XXX, br. 6, Beograd, 1984, str. 7-36
  • Shoshana Felman, Skandal tijela u govoru, Naklada MD, Zagreb, 1994.
  • Gilles Delezue, Felix Guattari, A Thousand Plateaus; Capitalism and Schizophrenia, University of Minnesota Press, Minneapolis – London, 1987.
  • A Shock to Thought; Expression after Delezue and Guattari, Brian Massumi (ed), Routledge, 2002.
  • Ivana Sajko, Prema ludilu (i revoluciji), Disput, Zagreb, 2006.



PERFORMANS I/KAO KOMUNIKACIJA

Ana Vujanović


U tradicionalnom dramskom teatru, clinic komunikacija je omogućena i zasnovana na mimezisu (mimesis). Mimezis je jedan od najstarijih pojmova zapadne nauke o umetnosti. Raspravlja se još u starogrčkim (Platonovim i Aristotelovim) tekstovima, zatim se razvija tokom perioda od renesanse, a posebno u klasicizmu, da bi ponovo postao jedan od ključnih problema strukturalističke teorije umetnosti (pre svega književnosti) u drugoj polovini 20. veka. Za izvođačke umetnosti, pa i mehanizme komunikacije i izvođenja značenja u tom kontekstu, osnovno je razvijanje pojma mimezisa koje Aristotel postavlja u Poetici[1]. U slučaju mimetičkog teatarskog dela, umetnik predstavlja svet, re-kreirajući ga u formi dramske situacije/priče, jezikom kao umetničkim sredstvom.[2] Publika tako zasnovanog dela, s druge strane, taj jezik i sama razume, te je u stanju da “pročita” umetničko delo, pristupi njegovom sadržaju i tim putem dođe do spoznaja o svetu, koje delo predstavlja ili sugeriše. Slično važi i za ostale tradicionalne izvođačke discipline, kao što su opera i balet. Međutim, kako opera i balet nisu primarno jezički zasnovani, mimezis je u ovim slučajevima posredniji i značenje mu je manje precizno, a ove izvedbe više računaju na čulne aspekte glasa i tela kao sredstava komunikacije. Ipak, stroga kodifikacija glasa (pevanje), zvuka (pevanje, muzika) i tela (koreografija, scenski pokret) u ovim umetničkim oblicima govori o tome da su i oni usmereni na ostvarenje komunikacijskog potencijala tih umetničkih sredstava, te na kraju možemo reći da su glas, zvuk i telo u operi i baletu zasnovani kao jezik.

Dvadeseti vek donosi brojne promene po ovom pitanju, kako u smislu redefinisanja tradicionalnih izvođačkih oblika i pojave novih, tako i u smislu promene načina i ciljeva komunikacije.

Radikalna i direktna komunikacija sa publikom postala je imperativ performansa istorijskih avangardi, a zatim i neoavangarde 60ih godina. Ona je dovela do pojava kao što su umetnost kao provokacija, direktne akcije, radikalni performans i body art i sl. Čak, ova promena se može shvatiti i kao jedan od glavnih uzroka pojave performans arta, kao karakteristično dvadesetovekovne izvođačke prakse, u kojoj – barem inicijalno – sam/a umetnik/ca izlazi (iz svoje autorske apstrakcije, ali i polazne umetničke discipline: slikarstva, muzike, teatra, književnosti itd.) „na scenu”, kako bi direktno komunicirao/la sa publikom, sad-i-ovde. Direktno se u tom kontekstu – s današnje tačke gledišta možemo reći, uglavnom naivno – zasnivalo na pretpostavci o posrednom/posredovnom karakteru ostalih umetničkih medija, iz kojih su živo prisustvo umetnika i njegov “govor u prvom licu” izuzeti.

Kasnije je, pod uticajem tzv. kontinentalne teorije (semiologije, semiotike i strukturalizma), poststrukturalističke teorije teksta i savremene naratologije, komunikacija postajala sve značajnija kao nemogućnost komunikacije, kao ne-komunikacija. Kao takva, pojavljuje se kao opsesivna tema brojnih multimedijalnih, neverbalnih, nenarativnih i fragmentarnih postmodernih performansa, koji odustaju od teleološke verifikacije dramskog narativa, ali i zamisli metanarativa uopšte, a sa druge strane ukazuju na kompleksno označiteljsko polje savremenog društvenog života, koje odlaže i posreduje njegovo značenje i neposredni sadržaj. Ti performansi  su često otelovljavali sam neuspeh komunikacije, suočavajući publiku sa nemogućnošću međuljudske komunikacije, dijaloga i razumevanja u doba označiteljske hiperprodukcije.

U savremenom kontekstu, možemo reći da je komunikacija često preusmerena, od percepcije i recepcije „publike” kao relativno homogene mase ka višesmernoj komunikaciji sa “gledateljstvom” kao nereprezentabilnim mnoštvom individua. Tom promenom adresata i njegovim shvatanjem u pluralitetu, u konceptualnom/koreografskom plesu, postdramskom teatru i sajberformansu, dolazi do ponovnog preispitivanja komunikacijskih protokola i procedura. Jedan od glavnih vektora delovanja postaje promišljanje, a moguće i promena, institucionalnog dispozitiva koji omogućuje, određuje ili ograničava komunikaciju. Jedna od značajnih pojava postaje i odustajanje od strogo kognitivnog procesa komunikacije kao prenošenja značenja i usmeravanje na afektacijske aspekte izvedbe koji individue u gledateljstvu postavlja u pojednačne iskustvene situacije, sa potencijalom događaja. Takođe, ova promena dovodi i do promene shvatanja statusa autora odnosno izvođača kao adresanta, koji često pokušava da zajedno sa gledaocima i slušaocima postane jedan od aktera situacije koju performans postavlja kao (novi) dispozitiv za delovanje.

* * *


Teorijske razrade


  • Logocentrizam

Logocentrična zamisao jezika je tipična za shvatanje iskazivanja, izražavanja i komuniciranja u zapadnoj kulturnoj tradiciji. Da bi komunikacija mimezisom u zapadnom teatru bila moguća, bilo je neophodno da ona funkcioniše ili, skeptični rečeno, da se veruje da funkcioniše.

Logocentrizam se zasniva na formuli:

misao –> govor –> pismo

Odnosno: govor izražava misao, a pismo je zapis govora.

Ova formula znači i to da se obrnutim procesom, preko pisma koje je dostupno publici, odnosno odgonetanjem pisma stiže do izvorne misli, koja se u čistom obliku nalazi “u glavi” autora. Dakle, izvedba je tu posrednik između autora i gledaoca i njegova čitljivost omogućava komunikaciju između njihovih umova. Verovatno je iz ovakve zamisli komunikacije proizašlo i čuveno pitanje: „Šta je pisac hteo ovim da kaže?”, koje podrazumeva da „iza” onoga što smo čuli i videli postoji um koji nam šalje poruku koju treba da odgonetnemo.

Savremena teorija teksta fokusirana na označiteljsku razinu teksta odnosno označiteljske prakse, a naročito rad Jacquesa Derride na “gramatologiji”, je možda najviše doprinela dekonstrukciji ove formule, ukazujući na materijalne prakse pisma – a to su medij i semiotički kontekst. S druge strane, instistiranjem na izvedbenom karakteru jezika uslovljenom specifičnim društvenim kontekstom pre nego intencijom govornika, teorija performativa i govornih činova Johna Austina je uzdrmala osnove logocentrizma kao polazne osnove komunikacije.


  • Teorija komunikacija/informacija

Shematski, možemo reći da se komunikacija u izvođačkim umetnostima tradicionalno zasnivala na klasičnom komunikacijskom protokolu, nastalom pod uticajem teorije informacija:

pošiljalac – kodiranje – dekodiranje – primalac

–> poruka (informacija) –>

Ova shema važi za jednosmernu komunikaciju, koja se završava efektom na primaoca. Dvosmerna komunikacija uključuje i feedback primaoca; ali, sem pravca, ostali elementi kao i protokol ostaju isti.

(Detaljnije, za semiotičke razrade teorije informacije i komunikacije vidi Eco, Umberto, A Theory of Semiotics, Indianna University Press, 1979.)

Glavni cilj ovako shvaćenog procesa je prenošenje što idealnije informacije, pri čemu se redundanca u poruci treba svesti na najmanju meru, kako bi se što više povećala količina čiste informacije a što više minimalizirao šum.

Komunikacija u okviru polja umetnosti zahteva da se veliki deo pažnje umeri na procese kodiranja i dekodiranja (Eco je kodu dao tako veliki značaj da razvija teoriju koda kao osnovu shvatanja komunikacije). Kodiranje/dekodiranje ovde nisu samo tehnička procedura konverzije npr. govora u elektromagnetne talase ili digitalni zapis i obratno, koja bi pri tom trebalo da sačuva i u krajnjoj tački što vernije prenese informaciju. Umesto toga, one se sprovode putem specifičnih i sve kompleksnijih umetničkih medija (jezik, telo, govor, pokret, slika, elektronski i digitalni mediji itd.), čiji cilj nije verno prenošenje značenja okružujućeg sveta i smanjenje šuma, već insistira na šumu time što uključuje „drugostepenu obradu” tog sveta, koja često znači i intervenciju u njega. Ta „drugostepena obrada” se pojavljuje još kod Aristotela koji emancipuje autonomiju i specifičnu vrednost umetničkog medija (i u tome je njegov rez sa platonovskom zamisli mimezisa kao postupka oponašanja, imitiranja), a u 20. veku je na značajan način tumačena i razvijena u okviru materijalističke (i) marksističke teorije umetnosti, počev od Frankfurtske škole preko Althussera. Podsetiću samo na Horkheimerovo zapažanje da su činjenice koje okružuju individuu i izgledaju joj kao po sebi postojeće zapravo (već) proizvod određene društvene obrade. Tako on dolazi do teze o dvostruko posredovanom opažanju, koja istovremeno uzdrmava stabilnost i objekta i subjekta umetnosti:

“Činjenice do kojih nas dovode čula društveno su dvostruko preinačene: istorijskim karakterom opaženog predmeta i istorijskim karakterom organa koji opaža”.[3]

Na taj način, dolazimo opet i do drugog bitnog problema za umetnost – a to je kontekst u kojem se komunikacija odvija.

* * *

U sledećem delu teksta, problematiku umetničkog medija i konteksta izvođenja ću razvijati putem novih shvatanja komunikacije u izvođačkim umetnostima koje se u drugoj polovini 20. i početkom 21. veka razvijaju u okviru teorije performativa i govornih činova, dekonstruktivističke teorije teksta i teza o izrazu kao događaju.


AUSTIN: PERFORMATIV I TEORIJA GOVORNIH ČINOVA[4]

Teorija performativa nastaje u okviru britanske filozofije jezika koja je započeta radom Ludwiga Wittgensteina. Tokom 60ih godina je razvijaju John Austin i Peter Strawson, a 1969. John Searl objavljuje knjigu Speech Acts.[5] Nakon toga, performativ se razmatra i u mnogim drugim oblastima: lingvistici, poststrukturalizmu, postmodernoj teoriji, psihoanalizi, studijama kulture, teoriji književnosti i studijama performansa.

John Austin je teoriju performativa objavio 1962. u knjizi How to Do Things with Words.[6] On u filozofska razmatranja uvodi performative (performative) kao nov oblik filozofskih iskaza; kao i razliku između njih i konstativa (statement). Konstativi su iskazi koji nešto opisuju, utvrđuju činjenice, pa značenje stvaraju odnošenjem prema činjenicama stvarnosti i podležu kriterijumu istinit/lažan (true/false). Ovi iskazi su dugo bili osnov filozofije, dok su svi iskazi koji ne odgovaraju modelu konstativa odbacivani kao nevažni izuzeci odnosno pseudo-iskazi. Austin primećuje da se govor ostvaruje velikim brojem iskaza koji ne odgovaraju tom modelu i predlaže da se oni ne uzimaju kao marginalni pseudo-iskazi već kao posebni tipovi iskaza. Tako dolazi do koncepta nekonstativnih iskaza u klasi performativa. Performativi su iskazi koji ne opisuju, niti utvrđuju, već deluju, vrše radnju. Kriterijum istinitosti tu ne funkcioniše, jer oni ne referiraju na stvarnost već podležu kriterijumu učinka i određuju se kao uspešni i neuspešni (happy/unhappy). U početku, Austin gradi ovu opoziciju na jezičkom kriterijumu, ali brojni pokušaji su osujetili tu zamisao. Tako dolazi do teze da su i iskazi koji imaju gramatičku strukturu konstativa često implicitni performativi iz kojih je izostavljen performativni glagol. Time se izvodi inverzija hijerarhijske koncepcije da su istiniti/lažni iskazi norma jezika, utvrđujući da su svi iskazi performativni a konstativi su samo njihov poseban slučaj. Kad se sa lingvističke distinkcije stiže do analiza performativnosti iskaza uopšte, javlja se problem značenja ako ono ne sledi iz gramatičke strukture iskaza. Austin tvrdi da ono zavisi prvenstveno od konteksta iskazivanja, nasuprot logocentričnoj koncepciji jezika. Time, performativi se smeštaju na granicu jezika, i na granicu socijalne situacije, odnosno negde “između jezika i sveta”.

Kasnije, Austin razvija opštu teoriju govornih činova gde je fokus na različitim diskurzivnim radnjama: lokucijski je čin iskazivanja, ilokucijski kad se u iskazivanju vrši radnja, a perlokucijski kad se nešto postiže iskazivanjem. Prema Austinu, odrediti značenje znači odrediti konvencije koje omogućuju ilokucijske činove, jer da bi se uspešno izvela govorna radnja nije dovoljno izreći performativni iskaz već veliki broj činilaca konteksta iskazivanja treba da teče ispravno. Pošto je značenje određeno protokolom koji nekad ide kako treba a nekad ne, promašaj je upisan u performativ.

Austin dalje usložnjava problem vraćajući se intenciji. Taj korak je izgledao kao korak ka zasnivanju koherentne teorije kojoj izmiče totalitet konteksta na koji je računala. Kod Austina je intencija uključena u konvencije izvođenja i time deo protokolarnog značenja performativa, ali značenje ipak približava psihologiji. Intencija određuje i granice cele teorije, zadržavajući je u polju ‘ozbiljne upotrebe iskaza u svakodnevnom govoru’.

Ono što je za nas ovde značajno jeste da je „scena” (prostor umetnosti), po Austinu, par excellence primer ‘neozbiljnog’ govora koji treba isključiti iz razmatranja:

“…performativni će iskaz, recimo, biti na naročit način jalov ili ništavan ako ga iskaže glumac na bini, ili ukoliko je izgovoren u pesmi, u monologu. [...] Jezik se u takvim okolnostima na sasvim specifičan način, razumljivo, ne upotrebljava ozbiljno, već na neki način parazitski u odnosu na njegovu normalnu upotrebu; ti načini potpadaju pod doktrinu izbledelosti jezika.”[7]

Savremeni autori koji istražuju performative izvođačkih umetnosti imaju različite pristupe toj primedbi, ali gotovo su sve značajne rasprave nastale na i nakon teoretizacije koju s aspekta poststrukturalizma i teorije teksta nudi Derrida, te će u sledećem odeljku teksta njegov pristup biti detaljnije prikazan.

Savremeni autori koji istražuju performative performansa: Shoshana Felman, Timothy Gould, Judith Butler, Eve Kosofsky Sedgwick, Andrew Parker, Richard Schechner, Hans-Thies Lehmann, Krasimira Kruschkova, kao i autori iz regije: Aldo Milohnić, Miško Šuvaković, Bojana Cvejić, Ana Vujanović…

Uticaj teorije performativa na performans: govor u prvom licu, direktne akcije, teorijski performans, autobiografski/identitetski performans, konceptualni ples…


DERRIDA: DEKONSTRUKCIJA PERFORMATIVA[8]

U tekstu Potpis, događaj, kontekst Derrida preokreće samu postavku Austinovog problema scenskog performativa[9]. Searl zatim osporava Derridine teze, postavljajući se u poziciju tvrdokornog branioca originalne teorije, a kasnije ih podržava Johnattan Culler.[10]

U ovoj studiji, Derrida pre svega preispituje pojam konteksta, odnosno mogućnosti kontinuiranog totalnog konteksta koji omogućava komunikaciju, pa time i ozbiljnu performativnost iskaza uopšte. Po Derridi, takav kontekst nije moguć, jer nikada nije ‘apsolutno odrediv’ i u nedostatku aktuelno prisutne intencije stalno se mogu pronalaziti i dopisivati nove pojedinosti. A integritet smisla iskaza nije imun na njih, već one neprestano prodiru u njega. To važi i za svakodnevnu i za scensku situaciju. Taj prodor ipak nije gladak, jer iskaz kao (i) pismo nosi u sebi radikalni prekid sa kontekstom, bio on ‘realan’ ili semiotički. Tu je važno pitanje reprezentacijskog karaktera pisma, koji je povezan s komunikacijom i ekspresijom. Za Derridu:

“…da bi moje pisano saopštenje imalo funkciju pisma, tj. čitljivost, treba da ostane čitko uprkos apsolutnom iščeznuću svakog određenog primaoca uopšte. Ono treba da bude ponovljivo – iterabilno – u apsolutnom odsustvu primaoca ili empirijski utvrdivog skupa primaoca.”[11]

Tako, za performativ su upravo konstitutivne, a ne parazitske i neozbiljne, iterabilnost i citatnost, jer bez njih ne bi bilo moguće razumevanje i sléđenje kôda čitljivosti u ‘odsustvu subjekta koji je empirijski određen’. Ovo je i najsnažniji udar na Austinov ozbiljan performativ u svakodnevnom govoru, jer pokazuje da jedinstveni događaj performativa nije ništa do pojedinačan slučaj premeštanja, rekontekstualizacije označitelja iz lanca u lanac. A ako su iterabilnost i citatnost eksplicitno konstitutivne za performativ u teatru ili pesmi, proizilazi inverzno pitanje: nije li onda performativ u običnom govoru izveden iz, pa time i parazit, scenskog, pesničkog, umetničkog performativa?

Poenta koja proizilazi iz ovakvog pitanja, a koja se pokazala kao izuzetno bitna za novija (postmoderna) shvatanja izvedbenih procedura, je da je u složenom sistemu savremenih medijskih posredovanja nemoguće prekinuti lanac reprezentacija na mestu jasne granice prethodnog i sledećeg, originalnog i parazitskog.

Uticaj derridijanskih zamisli komunikacije i performativa na performans: označiteljska hiperprodukcija, prazni znaci, teatar slika, postmoderne izvedbene procedure – citat, montaža, kolaž, rad sa granicom realno-fikcionalno; konstruktivistički pristupi umetničkim performansima sa mikro-kulturalnim, identitetskim problematikama…


IZRAZ KAO DOGAĐAJ: KOD/NAKON DELEUZEA I GUATTARIJA (MASSUMI)

Novija teorijska i umetnička razmatranja komunikacije često izvode problematizaciju klasične teze o izrazu (umetničkom mediju) kao ogledalu osnosno formi i obliku sadržaja, koji u komunikaciji od adresanta do adresata prenosi taj sadržaj. Deleuze i Guattari – naročito u knjizi Hiljadu platoa – temeljno osporavaju tu tezu.[12] Njihova argumentacija je da bismo onda živeli u svetu unapred definisanih i objektivno postojećih doživljaja, stvari, emocija, koje se nalaze izvan svojih izraza, a zatim se u komunikaciji ogledaju. Međutim, po njima, u procesu komunikacije nema ove jednakosti. Između sadržaja i forme su bitne kako razlike tako i posredovanja uzrokovana njihovom relativnošću i promenljivošću, te oni tvrde da izraz poseduje isto toliko supstance koliko i sadržaj, a sadržaj isto toliko forme koliko i izraz. Deleuzeov čuveni stav je da: „Svet ne postoji izvan svog izraza” (Deleuze, Gilles, The Fold; Leibniz and the Baroque, University of Minnesota Press, Minneapolis, 1993, str. 132).

Njihova semiotika je pod uticajem teza semiotičara i lingivste Louisa Hjelmsleva, koga postavljaju nasuprot sosirovskom binarnom paru označitelj-označeno.[13]

Prema Hjelmslevu, znak se može podeliti na:

  • plan izraza i
  • plan sadržaja.

Odnos među njima se naziva relacija.

Svaki od ova dva plana ima formu i supstancu. U strukturi znaka učestvuju četiri elementa:

  • forma izraza,
  • supstanca izraza,
  • forma sadržaja i
  • supstanca sadržaja.

Po Hjelmslevu, izraz i sadržaj su slepljeni i jedno bez drugog se ne mogu pojaviti:

“Znakovna je funkcija već sama sobom solidarnost; izraz i sadržaj solidarni su – oni se nužno uzajamno pretpostavljaju. Izraz biva izrazom samo po tome što je izraz za kakav sadržaj, a sadržaj je sadržaj samo po tome što je sadržaj za kakav izraz. Zato – osim u slučaju umjetnog izoliranja – niti može biti sadržaja bez izraza ili bezizrazna sadržaja, a niti izraza bez sadržaja ili bezsadržajna izraza.”[14]

Za Deleuzea i Guattarija, polazna distinkcija koju razvijaju u Hiljadu platoa je izraz-sadržaj, a dalje se razlikuju sledeći slojevi (stratumi): materija, forma i supstanca.

  • Materija – to je je (artoovsko) telo bez organa; “unformed, unorganized, nonstratified, or destratified body and all its flows”.
  • Sadržaj – formirana materija čini sadržaj. Sadržaj ima dva aspekta:

- supstancu (izbor materije) i

- formu (poredak izbora).

  • Izraz – to je funkcionalna struktura. Izraz opet ima dva aspekta:

- formu (organizaciju) i

- supstancu (ustanovljeno jedinjenje, spoj).

Po njima: “Content and expression are two variable of a function of stratification” (str. 49-50).

Ovakva shvatanja formiranja značenja i komunikacije zastupljena su konsekventno kroz čitavu knjigu Hiljadu platoa (“There is no difference between what a book talks about and how it is made”, str. 4). Naziv knjige i njena struktura ukazuju na to da je sama knjiga (to) mnoštvo platoa. Poglavlja u knjizi su, možemo reći, samodovoljni svetovi sa svojim počecima i krajevima; kao i sa klimaksima koji troše akumuliranu energiju platoa (kao polja intenziteta). Zatim, autori ovde, u prvom poglavlju, uvode i pojam „rizoma”, koji kasnije postaje veoma rasprostranjen na različite načine, a ovde označava otvorenu, nehijerarhijsku strukturaciju štiva. U skladu sa tim, knjiga se može shvatiti i kao proto hiper-tekst, jer možete početi s čitanjem bilo gde i povezivati to što ste pročitali s nekim drugim platoom knjige.

Brian Massumi ove delezijanske problematizacije izražavanja razvija dalje u tekstu “Like a Thought” (u knjizi Shock to Thought) i utvrdjuje da ne postoji sadržaj izvan izraza.[15] Čak, ni subjekt izraza se ne izražava izrazom (kao “nad-subjekt” ili “pred-subjekt”), nego se izrazom uspostavlja; drugim rečima, subjekt izvire u rečima i stvarima kao događaj (pre designacije). Prema Massumiju, „The distinction is between the expressing and the expressed. … What is expressed is that which emerges from matter, after a manner, as the “subject” of the process.” Time, on dovodi u pitanje tezu da je sadržaj na početku i na kraju komunikacije, što je omogućeno zajedničkim oblikom, preklapanjem sadržaja i forme. Ali, bez toga, bez te simetrije – ko bi mogao izreći? I šta bi mogao izreći? Massumi nudi provokativan odgovor na ovo kao-zdravorazumsko pitanje: “bilo ko bilo šta, izvan kontrole”. Na ovaj način, on u makropotezu karakteriše postmodernu komunikaciju. Time se otvaraju nove perspektive i komunikacije u performansu: naglasak je prebačen sa forme na formiranje; a izraz se pojavljuje kao potencijal koji u svom pojedinačnom ostvarenju nadilazi ono što je moguće, verovatno i pretpostavljeno. Jer, po Massumiju, (biti) izraz je događaj.

Uticaj na performans: izvedbe koje pre računaju na afektacijske aspekte, senzacije tela, i intenzitete energije nego na “prenos sadržaja”; postdramski teatar, ples, body art, otvorena dela, sajberformans i digitalni performansi…



[1] Prema Aristotel, Nauk o pjesničkom umijeću. Reprint, BiblioTeka, Zagreb, 1977.

[2] Uspostavljajući svoj pojam, Platon uvodi razliku između mimezisa (mimesis) i dijegezisa (diegesis). Prema njemu, u dramskom mimezisu pisac rekreira situaciju, tj. neposredno prenosi reči dramskog lika, a njegovo posredovanje je nevidljivo. U tom smislu, mimezis je postupak kojim dramski pisac prikazuje dramske likove tako da oni govore ili čine nešto što govori ili čini neko drugi: likovi ih oponašaju sobom, svojim govorom ili činovima. Za razliku od dramske književnosti, u epskom dijegezisu pisac posredno, putem svojih reči prepričava ono što neko drugi govori ili radi (dakle ne oponaša druge, njihov govor ili činove).

[3] Horkhajmer, Maks, “Tradicionalna i kritička teorija (1937)”, u isti, Tradicionalna i kritička teorija, BIGZ, Beograd, 1976, str. 48.

[4] O teoriji performativa u umetnosti sam opsežno pisala na mnogo mesta. Ovde donosim samo njene osnove i delove koji mi se čine najbitnijim za temu teksta; a koga zanima dalje neka mi se obrati emailom.

[5] Searl, Džon, Govorni činovi, Nolit, Beograd, 1991.

[6] Ostin, Dž. L, Kako delovati rečima, Novi Sad, Matica Srpska, 1994.

[7] Kako delovati rečima, str. 32.

[8] Moj kompletan tekst na ovu temu objavljen je kao: Vujanović, Ana, “Deridin potpis na performativu savremenog performansa”, u Glas i razlika, ur. Petar Bojanić, Institut za filozofiju i socijalnu teoriju, Beograd, 2005.

[9] Žak Derida, “Potpis, događaj, kontekst«, Delo, god. XXX, br. 6, Beograd, 1984, str. 7-36

[10] Vid. ceo blok “Polemički dosije”, Delo, br. 6, Beograd, 1984.

[11] »Potpis, događaj, kontekst«, str. 15

[12] Vid. Deleuze, Gilles & Guattari, Felix, A Thousand Plateaus – Capitalism and Schizophrenia, transl. Brian Massumi, Continuum, London, 2004. (i prethodno: Delez, Žil i Gatari, Feliks, Anti-Edip – Kapitalizam i šizofrenija, IK Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, 1990). Naročito poglavlja: “3. 10,000 B.C.: The Geology of Morals”, str. 44-83 i “4. November 20, 1923: Postulates of Linguistics”, str. 83-123.

[13] Hjelmslev sam sebe vidi bliskim de Saussureu, i njegove teze bi se mogle shvatiti (i često se shvataju) kao nastavak i dalja razrada de Saussureovih teza, te ovo spada u Deleuzeovu i Guattarijevu specifičnu interpretaciju njegovog rada. Vid. njihovu napomenu: “That is why we consider Hjelmslev, despite his own reservations and vacillations, to be the only linguist to have actually broken with the signifier and the signified. Many other linguists seem to make this break deliberately and without reservations, but retain the implicit presuppositions of the signifier”,  A Thousand Plateaus, fusnota 28, str. 574. A za originalni rad vid. Hjelmslev, Louis, Prolegomena teoriji jezika, GHZ, Zagreb, 1980.

[14] Prolegomena teoriji jezika, “Izraz i sadržaj”, str. 52.

[15] Vid. A Shock to Thought – Expression After Deleuze and Guattari, Massumi, Brian (ed), Routledge, London, 2002. Massumijev tekst je: “Introduction – Like a thought”, str. xiii-xxxix

http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/digg_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/reddit_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/stumbleupon_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/delicious_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/furl_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/technorati_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/google_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/myspace_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/facebook_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/twitter_48.png

Category: Apstrakti i tekstovi predavanja

Tagged: , , , , , , , , , , ,

2 Responses

  1. Evo još i da se podsetimo doprinosa Romana Jakobsona razradama jezika kao sredstva komunikacije informacija. On je svoje teze najviše primenio na poeziju, ali se one mogu proširiti na umetnost, pa i performans, u celini.

    ———————————————————

    The communication functions

    Based on the Organon-Model by Karl Bühler, Jakobson distinguishes six communication functions, each associated with a dimension of the communication process:

    Dimenzije:

    1. context
    2. message
    3. sender ————— 4. receiver
    5. channel
    6. code

    Funkcije:

    1. referential (= contextual information)
    2. poetic (= autotelic, aesthetic, auto-reflection)
    3. emotive (= self-expression)
    4. conative (= vocative or imperative addressing of receiver)
    5. phatic (= checking channel working)
    6. metalingual (= checking code working)

    (Middleton, Richard. Studying Popular Music. Philadelphia: Open University Press, 1990/2002, p.241)

    ili, drugim rečima:
    * the REFERENTIAL function is oriented toward the CONTEXT
    * the EMOTIVE (expressive) function is oriented toward the ADDRESSER
    * the CONATIVE (action-inducing, such as a command) function is oriented toward the ADDRESSEE
    * the METALINGUAL (language speaking about language) function is oriented toward the CODE
    * the POETIC function is oriented toward the MESSAGE for its own sake.

    One of the six functions is always the dominant function in a text and usually related to the type of text. In poetry, the dominant function is the poetic function: the focus is on the message itself. The true hallmark of poetry is according to Jakobson: “the projection of the principle of equivalence from the axis of selection to the axis of combination”. … Very broadly speaking, it implies that poetry successfully combines and integrates form and function, that poetry turns the poetry of grammar into the grammar of poetry, so to speak. A famous example of this principle is the political slogan “I like Ike.”

    Jakobson’s theory of communicative functions was first published in “Closing Statements: Linguistics and Poetics” in Thomas A. Sebeok ed, Style In Language, Cambridge Massachusetts, MIT Press, 1960, p. 350-377.

    ——————————————————

    skinuto sa raznih online izvora; uglavnom sve po Middletonu…; a ima i na srpskom na internetu, na srpskoj wikipediji.
    za detaljnije vid.: http://www.signosemio.com/jakobson/a_fonctions.asp

    ana vujanović

  2. jelena vesic says:

    U Aninom tekstu mi je posebno interesantno bilo pitanje reprezentacijskog karaktera pisma kod Deride, i citat:

    …da bi moje pisano saopštenje imalo funkciju pisma, tj. čitljivost, treba da ostane čitko uprkos apsolutnom iščeznuću svakog određenog primaoca uopšte. Ono treba da bude ponovljivo – iterabilno – u apsolutnom odsustvu primaoca ili empirijski utvrdivog skupa primaoca.

    Ideja o tome da se reprezentacija može razvijati kao svaka druga tehnologija nije nova (što podrazumeva prihvatanje tvrdnje da je sve što postoji moguće reprezentovati, i, u svojoj sledećoj iteraciji, tvrdnju da ono što do sada nije predstavljeno de facto ne postoji, i da se jedino može "ustanoviti" činom sopstvene reprezentacije, ili ne), kao što nije nova ni ideja da reprezentacija ne mora da reprezentuje ništa do sebe same (kao u Bodrijarovom simulakrumu), ili da se od samog početka ove "igre" sa reprezentacijom, odnosno interpelacije u onome što je reprezentovano (Althusser-Lacan) zapravo ustanovljava sfera medija (od gesta i jezika na dalje) koja gradi i reprodukuje samu sebe, potpuno  ravnodušno u odnosu na druge pod-replikacije koje se događaju unutar ove medijatisane sfere reprezentacija.

    U tom smislu, vredi se podsetiti na tri inicijalna značenja reči "reprezentacija", onako kako ih je naveo David Summers u Critical Terms for Art History (Nelson, Shiff, 2003), i koje ovde navodim uz kraće komentare:

    1 "Representatio je konstrukcija formirana oko glagola "biti". Praesens je participni oblik od praeesse, "biti ispred", u dvojakom značenju, pri čemu prvo značenje ukazuje na prostu prostornu, prepozicionu lokaciju, dok drugo podrazumeva prioritet i zapovedništvo, u smislu da se neko ili nešto nalazi na višem položaju ili da je od veće važnosti."

    Ovo ukazuje na inicijalnu (i dalje aktuelnu) ambivalenciju ideje o reprezentaciji, u ovom slučaju ugrađenu u sam termin koji je "reprezentuje", koja se takođe može videti dvojako – kao odnos prema onome što je reprezentovano i onome što nije, u kojem "postoji" ono što je vredno reprezentovati a "briše" se ono što nije vredno (u nekim sistemima i "nije moguće") predstaviti, i kao zamišljen odnos u kojem reprezentovano "staje ispred" onoga što nije reprezentovano, u kojem ovo drugo i dalje "postoji", odnosno, nije "izbrisano".

    2. Kvintilijan piše o nastupu pred sudom (Institutio oratoria, IV, ii, ViII, iii, 62-63) kao o "situaciji gde puki prikaz činjenica (narratio) nije dovoljan, i gde se mora pristupiti izlaganju i predočavanju "očima uma", čiji je cilj da se iznese evidentia, ono što seže van očiglednog i verovatnog i čini predmet rasprave "bistrijim" i "kultivisanijim". Evidentia – termin koji potiče od glagola "videti" – jeste ono što su Grci nazivali enargeia, blistavost, a što neki drugi, kako je Kvintilijan zapisao, nazivaju još i representatio.

    Izvođenje termina representatio na ovaj način ne samo da izjednačava reprezentaciju sa "onim što je reprezentovano", i dovodi sam princip reprezentacije u vezu sa energijom i blistavošću (a može se tumačiti, kao i u prvom slučaju, kroz evidentia, i tvrditi da je reprezentacija jedina stvar koja se može videti, samim tim, sve ono što nije reprezentovano ostaje "nevidljivo", ili, zavisno od sistema, "ne postoji"), već ide dalje, i tvrdi da je reprezentacija "stvarnija od stvarnog", odnosno, u hijererhiji stoji iznad naratio kao "govora o tome kako jeste".

    3. Reč representatio je u isto vreme mogla da ukazuje i na čin gotovinske isplate, što Samers prepoznaje kao "najpotpuniji ekvivalent", odnosno, representatio je nešto što poseduje jednaku vrednost, snagu ili prisutnost kao i ono što ona predstavlja (i, mogli bi smo da dodamo, čije odsustvo takođe podrazumeva). Samers takođe uočava i važnost preciznog definisanja reprezentacije kao ideje o ekvivalentnosti, a ne mimesisa u smislu sličnosti ili supstitucije – reprezentacija nije tu da podseća ili bude "dovoljna zamena za", već da bude po sebi (i ponovo obraćamo pažnju na to, da svojim ustanovljavanjem u potpunosti zameni ono za šta se smatra da ga "predstavlja"). Kao i novac, reprezentacija funcioniše "nezavisno", i na dalje reprodukuje samu sebe.

    Da se vratimo Deridi – ako nas ova izjava:

    …da bi moje pisano saopštenje imalo funkciju pisma, tj. čitljivost, treba da ostane čitko uprkos apsolutnom iščeznuću svakog određenog primaoca uopšte. Ono treba da bude ponovljivo – iterabilno – u apsolutnom odsustvu primaoca ili empirijski utvrdivog skupa primaoca.

    …upućuje na odsustvo primaoca i konteksta, i ako usvajamo ekvivalentnost kao imanentnu ideji reprezentacije i "nezavisnost" reprezentacije same, kroz "pitanje reprezentacijskog karaktera pisma" nas upućuje i na odsustvo pošiljaoca, odnosno, problematizuje izraz "moje" u konstrukciji "moje pisano saopštenje". U tom svetlu, "inverzno pitanje: nije li onda performativ u običnom govoru izveden iz, pa time i parazit, scenskog, pesničkog, umetničkog performativa?" dobija sistematski odrečan odgovor – reprezentacija reprodukuje sebe samu, "autistično" u odnosu na to odakle je inicijalno izvedena – čak i ako se pojedinačnoj reprezentaciji i može utvrditi veza sa određenim "predstavljenim" i samim tim veza sa određenom društvenom grupom (npr. pesnik ili slušalac) ili određenom pozicijom (npr. scena ili gledalište), za samu reprezentaciju je to irelevantno, odnosno, potvrđuje tezu "da je u složenom sistemu savremenih medijskih posredovanja nemoguće prekinuti lanac reprezentacija".

Leave a Reply

You must be logged in to post a comment.

"Uvod u studije performansa" je izborni kurs na prvoj godini doktorskih studija na grupi za Teoriju umetnosti i medija. Koordinatorka kursa je prof. dr Aleksandra Jovićević. Predavači na kursu su dr Aleksandra Jovićević i dr Ana Vujanović. Cilj kursa je upoznavanje sa aktuelnim temama studija izvođenja (performansa), aktiviranje stečenih znanja i njihova praktična primena u radu, stimulacija samostalnog teorijskog rada, kao i podrška kritičkom mišljenju, saradnji i otvorenosti za (samo-)problematizaciju.