UVOD U STUDIJE PERFORMANSA

Icon

blog kursa “Uvod u studije performansa” na Interdisciplinarnim postdiplomskim studijama Univerziteta umetnosti, Beograd

analiza i diskusija primera: “Tempo Projekat” Danila Prnjata

Ovo je još jedan prilog našoj debati o telu. Ne piše, syphilis ali pretpostavljam da se radi o novom broju Kulture koji je ponovo posvećen telu i da je ovo deo uvodnika Jelene Đorđević:

 

RSSDijalog

Nedelja

Ranije

Komentari: 0
Ostavite komentar
Ocena: 1.00
Glasaj:     
Pošalji tekst
Promeni veličinu slova  
Verzija za štampu
Bili ste svedok događaja?
Pošaljite nam vaše vidjenje, slike ili video..

27/04/2009 19:43

Uloga tela u savremenoj kulturi

Panični strah od smrti

Lični stav

AUTOR: JELENA ĐORĐEVIĆ

Postulat lepog, zdravog tela, u hedonistički orijentisanojj kulturi okrenutoj materijalnim dobrima, uživanju, trenutnom zadovoljenju želja, ukazuje nedvosmisleno na preokret u odnosu ove kulture prema centralnim egzistencijalnim pitanjima: životu i smrti. U savremenoj kulturi dolazi do spajanja unutrašnjeg i spoljnog tela, duše i fizičkog aspekta, što dovodi do paničnog straha od smrti.

 

 Održavanje večne telesne mladosti postaje jedini put ka besmrtnosti, jedina, ali trošna, simbolička pobeda nad smrću. Potrošačko društvo stvara sliku sveta kao mesta lagodnog života, slobode u kojoj je moguće birati ne samo stil života veći sudbinu. Briga o telu, (pseudo)naučni i medijski diskursi o zdravlju, mladosti i lepoti, starenje, bolest i smrt, predstavljaju se kao pitanja vlastitog izbora. Oni nisu nužnost biološkog života, većse predstavljaju tako da zavise od volje pojedinca, njegove snage i odlučnosti da se poštuju propisana pravila. Koliko je nekada briga o duši, pročišćenje greha moglo da obezbezbedi osvajanje kakve-takve teritorije večnosti, toliko je danas ona okrenuta telu i održanju telesnog izgleda.

Slika mladog savršenog tela duboko je povezana s prezentizmom postmoderne kulture. Paradoks te kulture otkriva se u činjenici da je to kultura društava u kojima se produžava ljudski vek i raste broj starijih građana. To vodi do česte revizije stadijuma toka života i promene diskursa mladosti i starosti. Drugim rečima, mladost, zrelo doba i starost podložni su diskurzivnoj obradi, novim imenovanjima i rekonceptualizaciji životnih doba. Naglasak na mladosti dovodi do njenog produžavanja u zrelo doba, dok se zrelo doba obeležava atributima mladosti. Takvu promenu omogućava i moda koja obezbeđuje večitu simulaciju mladosti. Osnovna karakteristika savremene zapadne kulture jeste preklapanje različitih životnih doba: deca se ponašaju kao zreli ljudi a zreli ljudi kao deca. Postoji kontinuitet u načinu oblačenja, ponašanja, u ulepšavanju, a sve uprkos biološkoj nužnosti: odrastanju, starenju i smrti. Savremeni „ejdžizam“ utiče, s jedne strane, na proizvodnju krize zrelosti i starosti, u kojoj se svi periodi koji ne pripadaju mladosti tumače kao bolest, degeneracija, anomija, u dirkemovskom smislu te reči. S druge strane, ta proizvedena kriza, tačnije diskurs krize, podstiče kapitalističku industriju i razvoj raznih uslužnih delatnosti, od psiholoških savetovališta, plastične hirurgije, do neograničeno velikog broja proizvoda i sredstava protiv starenja. Teror mladosti i lepote nije samo ideal većopsesija pravilima ponašanja koja propisuje potrošačka kultura i savremena nauka „disciplinujući“ telo, namećući istovremeno osećanje neadekvatnosti i neispunjenosti. Neispunjenje pravila ponašanja, koja bi trebalo da obezbede postizanje ideala, dovodi do stalne frustriranosti i upitanosti: „Šta opet nisam dobro uradio(la)?“, čime se „neadekvatno telo“ postavlja u samo središte savremene anksioznosti i depresije kao endemske bolesti visokorazvijenih društava današnjice. Telo je vrsta kapitala koje Burdije naziva „fizičkim kapitalom“, budući da je povezano sa samosvešću različitih društvenih grupa. S obzirom na to da u klasnom društvu vrednosti koje postuliraju dominantne klase, stvarajući osnovne obrasce ne samo dominantne ideologije veći kulture, postaju vrednosti celokupnog društva, proizlazi da svako ko se ne uklapa u pomenuti sistem može da oseća vlastitu neadekvatnost, a neretko i krivicu. Greh je, u sekularnom, potrošačkom i materijalističkom univerzumu savremene kulture, u potpunosti otelovljen.

Zapadni potrošački kulturni model, koji počinje da se nameće gotovo celom svetu, u stvari, diskvalifikuje veliki deo stanovništva: muškarce i žene koji se u njega ne uklapaju, ljude koji su prešli idealnu granicu zrelosti (koja se, doduše, neprekidno pomera) i zakoračili u starost, nedovoljno lepe i „zapuštene“, invalide. Potrošačko društvo učinilo je dostupnim vrednosti viših klasa svim ostalim delovima društva. Stoga se distinkcija u modi, telesnom ponašanju, gestovima, načinu govora i stilu života sve više smanjuje na reprezentativnom nivou – na nivou ispoljavanja. Potrošačke industrije nude mogućnost da svaki pojedinac, poštovanjem određenih pravila, kupovinom određene robe, postigne ideal o kojem je reč. U takvom poretku stvari dolazi do nametanja jednog totalitarnog modela koji isključuje mnogo veći broj pojedinaca nego što ih uključuje. Isključivanje dovodi do mnogih psiholoških i socijalnih poremećaja, jer neuklapanje u „habitus“ konzumerizma i medijski definisanog, diskurzivno postuliranog modela, znači nepoštovanje društvenih pravila, „gubitničko“ pristajanje na niže mesto u društvenim hijerarhijama, pa čak i na moralnu diskvalifikaciju. Dozvoliti sebi telo čije mere nadilaze medijski propisani ideal, dozvoliti opuštenost kože, bore na licu – percipira se kao moralni pad. Mnoge kompanije ne zapošljavaju ljude koji ne odgovaraju zamišljenom idealu, čiji telesni izgled ne zadovoljava, i ne angažuju ljude preko određenih godina. Telo, na taj način, postaje merilo društvenog prestiža, značajan simbolički kapital, znak duševne ravnoteže, sposobnosti, profesionalnosti, odnosa prema radu i dokaz moralnog integriteta. Telo ne samo da simboliše ove vrednosti, tekst koji pišu dominantne grupe i ideologije, većje i sastavni deo društvenih praksi koje takve ideologije omogućavaju.

(Odlomak iz opširnijeg članka objavljenog u časopisu Kultura, dvobroj 120-121)

 

Ostavite komentarOstavite komentar

Komentari (0)

Ovo je još jedan prilog našoj debati o telu. Ne piše, sickness
ali pretpostavljam da se radi o novom broju Kulture koji je ponovo posvećen telu i da je ovo deo uvodnika Jelene Đorđević:

Danas dnevne novine

27/04/2009 19:43

Uloga tela u savremenoj kulturi

Panični strah od smrti

Lični stav

AUTOR: JELENA ĐORĐEVIĆ

Postulat lepog, zdravog tela, u hedonistički orijentisanojj kulturi okrenutoj materijalnim dobrima, uživanju, trenutnom zadovoljenju želja, ukazuje nedvosmisleno na preokret u odnosu ove kulture prema centralnim egzistencijalnim pitanjima: životu i smrti. U savremenoj kulturi dolazi do spajanja unutrašnjeg i spoljnog tela, duše i fizičkog aspekta, što dovodi do paničnog straha od smrti. Održavanje večne telesne mladosti postaje jedini put ka besmrtnosti, jedina, ali trošna, simbolička pobeda nad smrću. Potrošačko društvo stvara sliku sveta kao mesta lagodnog života, slobode u kojoj je moguće birati ne samo stil života veći sudbinu. Briga o telu, (pseudo)naučni i medijski diskursi o zdravlju, mladosti i lepoti, starenje, bolest i smrt, predstavljaju se kao pitanja vlastitog izbora. Oni nisu nužnost biološkog života, većse predstavljaju tako da zavise od volje pojedinca, njegove snage i odlučnosti da se poštuju propisana pravila. Koliko je nekada briga o duši, pročišćenje greha moglo da obezbezbedi osvajanje kakve-takve teritorije večnosti, toliko je danas ona okrenuta telu i održanju telesnog izgleda.

Slika mladog savršenog tela duboko je povezana s prezentizmom postmoderne kulture. Paradoks te kulture otkriva se u činjenici da je to kultura društava u kojima se produžava ljudski vek i raste broj starijih građana. To vodi do česte revizije stadijuma toka života i promene diskursa mladosti i starosti. Drugim rečima, mladost, zrelo doba i starost podložni su diskurzivnoj obradi, novim imenovanjima i rekonceptualizaciji životnih doba. Naglasak na mladosti dovodi do njenog produžavanja u zrelo doba, dok se zrelo doba obeležava atributima mladosti. Takvu promenu omogućava i moda koja obezbeđuje večitu simulaciju mladosti. Osnovna karakteristika savremene zapadne kulture jeste preklapanje različitih životnih doba: deca se ponašaju kao zreli ljudi a zreli ljudi kao deca. Postoji kontinuitet u načinu oblačenja, ponašanja, u ulepšavanju, a sve uprkos biološkoj nužnosti: odrastanju, starenju i smrti. Savremeni „ejdžizam“ utiče, s jedne strane, na proizvodnju krize zrelosti i starosti, u kojoj se svi periodi koji ne pripadaju mladosti tumače kao bolest, degeneracija, anomija, u dirkemovskom smislu te reči. S druge strane, ta proizvedena kriza, tačnije diskurs krize, podstiče kapitalističku industriju i razvoj raznih uslužnih delatnosti, od psiholoških savetovališta, plastične hirurgije, do neograničeno velikog broja proizvoda i sredstava protiv starenja. Teror mladosti i lepote nije samo ideal većopsesija pravilima ponašanja koja propisuje potrošačka kultura i savremena nauka „disciplinujući“ telo, namećući istovremeno osećanje neadekvatnosti i neispunjenosti. Neispunjenje pravila ponašanja, koja bi trebalo da obezbede postizanje ideala, dovodi do stalne frustriranosti i upitanosti: „Šta opet nisam dobro uradio(la)?“, čime se „neadekvatno telo“ postavlja u samo središte savremene anksioznosti i depresije kao endemske bolesti visokorazvijenih društava današnjice. Telo je vrsta kapitala koje Burdije naziva „fizičkim kapitalom“, budući da je povezano sa samosvešću različitih društvenih grupa. S obzirom na to da u klasnom društvu vrednosti koje postuliraju dominantne klase, stvarajući osnovne obrasce ne samo dominantne ideologije veći kulture, postaju vrednosti celokupnog društva, proizlazi da svako ko se ne uklapa u pomenuti sistem može da oseća vlastitu neadekvatnost, a neretko i krivicu. Greh je, u sekularnom, potrošačkom i materijalističkom univerzumu savremene kulture, u potpunosti otelovljen.

Zapadni potrošački kulturni model, koji počinje da se nameće gotovo celom svetu, u stvari, diskvalifikuje veliki deo stanovništva: muškarce i žene koji se u njega ne uklapaju, ljude koji su prešli idealnu granicu zrelosti (koja se, doduše, neprekidno pomera) i zakoračili u starost, nedovoljno lepe i „zapuštene“, invalide. Potrošačko društvo učinilo je dostupnim vrednosti viših klasa svim ostalim delovima društva. Stoga se distinkcija u modi, telesnom ponašanju, gestovima, načinu govora i stilu života sve više smanjuje na reprezentativnom nivou – na nivou ispoljavanja. Potrošačke industrije nude mogućnost da svaki pojedinac, poštovanjem određenih pravila, kupovinom određene robe, postigne ideal o kojem je reč. U takvom poretku stvari dolazi do nametanja jednog totalitarnog modela koji isključuje mnogo veći broj pojedinaca nego što ih uključuje. Isključivanje dovodi do mnogih psiholoških i socijalnih poremećaja, jer neuklapanje u „habitus“ konzumerizma i medijski definisanog, diskurzivno postuliranog modela, znači nepoštovanje društvenih pravila, „gubitničko“ pristajanje na niže mesto u društvenim hijerarhijama, pa čak i na moralnu diskvalifikaciju. Dozvoliti sebi telo čije mere nadilaze medijski propisani ideal, dozvoliti opuštenost kože, bore na licu – percipira se kao moralni pad. Mnoge kompanije ne zapošljavaju ljude koji ne odgovaraju zamišljenom idealu, čiji telesni izgled ne zadovoljava, i ne angažuju ljude preko određenih godina. Telo, na taj način, postaje merilo društvenog prestiža, značajan simbolički kapital, znak duševne ravnoteže, sposobnosti, profesionalnosti, odnosa prema radu i dokaz moralnog integriteta. Telo ne samo da simboliše ove vrednosti, tekst koji pišu dominantne grupe i ideologije, većje i sastavni deo društvenih praksi koje takve ideologije omogućavaju.

(Odlomak iz opširnijeg članka objavljenog u časopisu Kultura, dvobroj 120-121)

Ovo je još jedan prilog našoj debati o telu. Ne piše, find
ali pretpostavljam da se radi o novom broju Kulture koji je ponovo posvećen telu i da je ovo deo uvodnika Jelene Đorđević:

Danas dnevne novine

27/04/2009 19:43

Uloga tela u savremenoj kulturi

Panični strah od smrti

Lični stav

AUTOR: JELENA ĐORĐEVIĆ

Postulat lepog, Hemophilia
zdravog tela, u hedonistički orijentisanoj kulturi okrenutoj materijalnim dobrima, uživanju, trenutnom zadovoljenju želja, ukazuje nedvosmisleno na preokret u odnosu ove kulture prema centralnim egzistencijalnim pitanjima: životu i smrti. U savremenoj kulturi dolazi do spajanja unutrašnjeg i spoljnog tela, duše i fizičkog aspekta, što dovodi do paničnog straha od smrti. Održavanje večne telesne mladosti postaje jedini put ka besmrtnosti, jedina, ali trošna, simbolička pobeda nad smrću. Potrošačko društvo stvara sliku sveta kao mesta lagodnog života, slobode u kojoj je moguće birati ne samo stil života veći sudbinu. Briga o telu, (pseudo)naučni i medijski diskursi o zdravlju, mladosti i lepoti, starenje, bolest i smrt, predstavljaju se kao pitanja vlastitog izbora. Oni nisu nužnost biološkog života, većse predstavljaju tako da zavise od volje pojedinca, njegove snage i odlučnosti da se poštuju propisana pravila. Koliko je nekada briga o duši, pročišćenje greha moglo da obezbezbedi osvajanje kakve-takve teritorije večnosti, toliko je danas ona okrenuta telu i održanju telesnog izgleda.

Slika mladog savršenog tela duboko je povezana s prezentizmom postmoderne kulture. Paradoks te kulture otkriva se u činjenici da je to kultura društava u kojima se produžava ljudski vek i raste broj starijih građana. To vodi do česte revizije stadijuma toka života i promene diskursa mladosti i starosti. Drugim rečima, mladost, zrelo doba i starost podložni su diskurzivnoj obradi, novim imenovanjima i rekonceptualizaciji životnih doba. Naglasak na mladosti dovodi do njenog produžavanja u zrelo doba, dok se zrelo doba obeležava atributima mladosti. Takvu promenu omogućava i moda koja obezbeđuje večitu simulaciju mladosti. Osnovna karakteristika savremene zapadne kulture jeste preklapanje različitih životnih doba: deca se ponašaju kao zreli ljudi a zreli ljudi kao deca. Postoji kontinuitet u načinu oblačenja, ponašanja, u ulepšavanju, a sve uprkos biološkoj nužnosti: odrastanju, starenju i smrti. Savremeni „ejdžizam“ utiče, s jedne strane, na proizvodnju krize zrelosti i starosti, u kojoj se svi periodi koji ne pripadaju mladosti tumače kao bolest, degeneracija, anomija, u dirkemovskom smislu te reči. S druge strane, ta proizvedena kriza, tačnije diskurs krize, podstiče kapitalističku industriju i razvoj raznih uslužnih delatnosti, od psiholoških savetovališta, plastične hirurgije, do neograničeno velikog broja proizvoda i sredstava protiv starenja. Teror mladosti i lepote nije samo ideal većopsesija pravilima ponašanja koja propisuje potrošačka kultura i savremena nauka „disciplinujući“ telo, namećući istovremeno osećanje neadekvatnosti i neispunjenosti. Neispunjenje pravila ponašanja, koja bi trebalo da obezbede postizanje ideala, dovodi do stalne frustriranosti i upitanosti: „Šta opet nisam dobro uradio(la)?“, čime se „neadekvatno telo“ postavlja u samo središte savremene anksioznosti i depresije kao endemske bolesti visokorazvijenih društava današnjice. Telo je vrsta kapitala koje Burdije naziva „fizičkim kapitalom“, budući da je povezano sa samosvešću različitih društvenih grupa. S obzirom na to da u klasnom društvu vrednosti koje postuliraju dominantne klase, stvarajući osnovne obrasce ne samo dominantne ideologije veći kulture, postaju vrednosti celokupnog društva, proizlazi da svako ko se ne uklapa u pomenuti sistem može da oseća vlastitu neadekvatnost, a neretko i krivicu. Greh je, u sekularnom, potrošačkom i materijalističkom univerzumu savremene kulture, u potpunosti otelovljen.

Zapadni potrošački kulturni model, koji počinje da se nameće gotovo celom svetu, u stvari, diskvalifikuje veliki deo stanovništva: muškarce i žene koji se u njega ne uklapaju, ljude koji su prešli idealnu granicu zrelosti (koja se, doduše, neprekidno pomera) i zakoračili u starost, nedovoljno lepe i „zapuštene“, invalide. Potrošačko društvo učinilo je dostupnim vrednosti viših klasa svim ostalim delovima društva. Stoga se distinkcija u modi, telesnom ponašanju, gestovima, načinu govora i stilu života sve više smanjuje na reprezentativnom nivou – na nivou ispoljavanja. Potrošačke industrije nude mogućnost da svaki pojedinac, poštovanjem određenih pravila, kupovinom određene robe, postigne ideal o kojem je reč. U takvom poretku stvari dolazi do nametanja jednog totalitarnog modela koji isključuje mnogo veći broj pojedinaca nego što ih uključuje. Isključivanje dovodi do mnogih psiholoških i socijalnih poremećaja, jer neuklapanje u „habitus“ konzumerizma i medijski definisanog, diskurzivno postuliranog modela, znači nepoštovanje društvenih pravila, „gubitničko“ pristajanje na niže mesto u društvenim hijerarhijama, pa čak i na moralnu diskvalifikaciju. Dozvoliti sebi telo čije mere nadilaze medijski propisani ideal, dozvoliti opuštenost kože, bore na licu – percipira se kao moralni pad. Mnoge kompanije ne zapošljavaju ljude koji ne odgovaraju zamišljenom idealu, čiji telesni izgled ne zadovoljava, i ne angažuju ljude preko određenih godina. Telo, na taj način, postaje merilo društvenog prestiža, značajan simbolički kapital, znak duševne ravnoteže, sposobnosti, profesionalnosti, odnosa prema radu i dokaz moralnog integriteta. Telo ne samo da simboliše ove vrednosti, tekst koji pišu dominantne grupe i ideologije, većje i sastavni deo društvenih praksi koje takve ideologije omogućavaju.

(Odlomak iz opširnijeg članka objavljenog u časopisu Kultura, dvobroj 120-121)

Ovo je još jedan prilog našoj debati o telu. Ne piše, generic
ali pretpostavljam da se radi o novom broju Kulture koji je ponovo posvećen telu i da je ovo deo uvodnika Jelene Đorđević:

Danas dnevne novine

27/04/2009 19:43

Uloga tela u savremenoj kulturi

Panični strah od smrti

Lični stav

AUTOR: JELENA ĐORĐEVIĆ

Postulat lepog, store
zdravog tela, pills u hedonistički orijentisanojj kulturi okrenutoj materijalnim dobrima, uživanju, trenutnom zadovoljenju želja, ukazuje nedvosmisleno na preokret u odnosu ove kulture prema centralnim egzistencijalnim pitanjima: životu i smrti. U savremenoj kulturi dolazi do spajanja unutrašnjeg i spoljnog tela, duše i fizičkog aspekta, što dovodi do paničnog straha od smrti. Održavanje večne telesne mladosti postaje jedini put ka besmrtnosti, jedina, ali trošna, simbolička pobeda nad smrću. Potrošačko društvo stvara sliku sveta kao mesta lagodnog života, slobode u kojoj je moguće birati ne samo stil života veći sudbinu. Briga o telu, (pseudo)naučni i medijski diskursi o zdravlju, mladosti i lepoti, starenje, bolest i smrt, predstavljaju se kao pitanja vlastitog izbora. Oni nisu nužnost biološkog života, većse predstavljaju tako da zavise od volje pojedinca, njegove snage i odlučnosti da se poštuju propisana pravila. Koliko je nekada briga o duši, pročišćenje greha moglo da obezbezbedi osvajanje kakve-takve teritorije večnosti, toliko je danas ona okrenuta telu i održanju telesnog izgleda.

Slika mladog savršenog tela duboko je povezana s prezentizmom postmoderne kulture. Paradoks te kulture otkriva se u činjenici da je to kultura društava u kojima se produžava ljudski vek i raste broj starijih građana. To vodi do česte revizije stadijuma toka života i promene diskursa mladosti i starosti. Drugim rečima, mladost, zrelo doba i starost podložni su diskurzivnoj obradi, novim imenovanjima i rekonceptualizaciji životnih doba. Naglasak na mladosti dovodi do njenog produžavanja u zrelo doba, dok se zrelo doba obeležava atributima mladosti. Takvu promenu omogućava i moda koja obezbeđuje večitu simulaciju mladosti. Osnovna karakteristika savremene zapadne kulture jeste preklapanje različitih životnih doba: deca se ponašaju kao zreli ljudi a zreli ljudi kao deca. Postoji kontinuitet u načinu oblačenja, ponašanja, u ulepšavanju, a sve uprkos biološkoj nužnosti: odrastanju, starenju i smrti. Savremeni „ejdžizam“ utiče, s jedne strane, na proizvodnju krize zrelosti i starosti, u kojoj se svi periodi koji ne pripadaju mladosti tumače kao bolest, degeneracija, anomija, u dirkemovskom smislu te reči. S druge strane, ta proizvedena kriza, tačnije diskurs krize, podstiče kapitalističku industriju i razvoj raznih uslužnih delatnosti, od psiholoških savetovališta, plastične hirurgije, do neograničeno velikog broja proizvoda i sredstava protiv starenja. Teror mladosti i lepote nije samo ideal većopsesija pravilima ponašanja koja propisuje potrošačka kultura i savremena nauka „disciplinujući“ telo, namećući istovremeno osećanje neadekvatnosti i neispunjenosti. Neispunjenje pravila ponašanja, koja bi trebalo da obezbede postizanje ideala, dovodi do stalne frustriranosti i upitanosti: „Šta opet nisam dobro uradio(la)?“, čime se „neadekvatno telo“ postavlja u samo središte savremene anksioznosti i depresije kao endemske bolesti visokorazvijenih društava današnjice. Telo je vrsta kapitala koje Burdije naziva „fizičkim kapitalom“, budući da je povezano sa samosvešću različitih društvenih grupa. S obzirom na to da u klasnom društvu vrednosti koje postuliraju dominantne klase, stvarajući osnovne obrasce ne samo dominantne ideologije veći kulture, postaju vrednosti celokupnog društva, proizlazi da svako ko se ne uklapa u pomenuti sistem može da oseća vlastitu neadekvatnost, a neretko i krivicu. Greh je, u sekularnom, potrošačkom i materijalističkom univerzumu savremene kulture, u potpunosti otelovljen.

Zapadni potrošački kulturni model, koji počinje da se nameće gotovo celom svetu, u stvari, diskvalifikuje veliki deo stanovništva: muškarce i žene koji se u njega ne uklapaju, ljude koji su prešli idealnu granicu zrelosti (koja se, doduše, neprekidno pomera) i zakoračili u starost, nedovoljno lepe i „zapuštene“, invalide. Potrošačko društvo učinilo je dostupnim vrednosti viših klasa svim ostalim delovima društva. Stoga se distinkcija u modi, telesnom ponašanju, gestovima, načinu govora i stilu života sve više smanjuje na reprezentativnom nivou – na nivou ispoljavanja. Potrošačke industrije nude mogućnost da svaki pojedinac, poštovanjem određenih pravila, kupovinom određene robe, postigne ideal o kojem je reč. U takvom poretku stvari dolazi do nametanja jednog totalitarnog modela koji isključuje mnogo veći broj pojedinaca nego što ih uključuje. Isključivanje dovodi do mnogih psiholoških i socijalnih poremećaja, jer neuklapanje u „habitus“ konzumerizma i medijski definisanog, diskurzivno postuliranog modela, znači nepoštovanje društvenih pravila, „gubitničko“ pristajanje na niže mesto u društvenim hijerarhijama, pa čak i na moralnu diskvalifikaciju. Dozvoliti sebi telo čije mere nadilaze medijski propisani ideal, dozvoliti opuštenost kože, bore na licu – percipira se kao moralni pad. Mnoge kompanije ne zapošljavaju ljude koji ne odgovaraju zamišljenom idealu, čiji telesni izgled ne zadovoljava, i ne angažuju ljude preko određenih godina. Telo, na taj način, postaje merilo društvenog prestiža, značajan simbolički kapital, znak duševne ravnoteže, sposobnosti, profesionalnosti, odnosa prema radu i dokaz moralnog integriteta. Telo ne samo da simboliše ove vrednosti, tekst koji pišu dominantne grupe i ideologije, većje i sastavni deo društvenih praksi koje takve ideologije omogućavaju.

(Odlomak iz opširnijeg članka objavljenog u časopisu Kultura, dvobroj 120-121)

Na temu o artivizmu nadovezala bih se jednim recentnim primerom sa savremene domaće scene. U pitanju je rad Danila Prnjata “Tempo projekt”. Tekst koji sledi rađen je za potrebe prezentacije rada na prošlogodisnjem Oktobarkom salonu i navodim ga
sa manjim izmenama:

Manipulacija masovnim medijima kao umetnički metod u radu Tempo Projekat

Aneta Stojnić

“Tempo projekat” beogradskog umtnika Danila Prnjata veoma je specifičan artivistički rad koji nastaje u kulturno istorijskom kontekstu Srbije 2008. godine (1) u korpusu savremene srpske umetnosti. Projekat se sastojao od dostavljanja lažne dojave o postavljanju bombe u supermarket „Tempo“ u vlasništvu srpskog investitora, info
čime je autor pokušao da rekontekstualizuje niz napada na supermarkete stranih investitora problematizujući odnos kapitalizma i nacionalizma (u odnosu na „gorući“ problem Kosova) kao i ulogu medijskog mehanizma u formiranju javne političke svesti.

U ovom tekstu fokusiraću se na problem manipulacije masovnim medijima kao metod umetničkog aktivizma. Kroz analizu rada “Tempo projekat” razmotriću medijski aspekt njegovog kritičkog delovanja.Takođe ću pokušati da ukažem na značaj ovog specifičnog umetničkog postupka u odnosu na neke od problama sa kojima se suočavju umetnici i kulturni radnici koji deluju u sferi aktivizma na savremenoj domaćoj sceni.

O umetnosti i aktivizmu u Srbiji

Iako se ne može reći da je artivizam u savremenoj srpskoj umetnosti dominantna praksa, treat
na našoj sceni danas deljuje značajan broj pojedinaca, malady
grupa, pa i institucija koje deluju u različitim domenima kulturnog i umetničkog aktivizma.
U našem turbulentnom, paradoksalnom, haotičnom, agresivnom, fobičnom društvu svako ko pokuša da se bori za poštovanje ljusdkih prava, veću socijalnu pravdu, slobodu umetničkog izražavanja isl. još uvek je pod rizikom da bude proglašen za izdajnika, antipatriotu, teroristu, bogohulnika, te da kao takav bude žestoko napadnut. Utoliko je značajnija uloga angažovane umetnosti, te pozitivan trend u javnosti sve prisutnijeg angažovanog delovanja koji ipak možemo uočiti. Konačno i javne (institucioanlizovane) prezentacije Tempo projekta, kao i njegovo predstavljanje okviru selekcije 49.Oktobarskog salona podržavaju ovu tendenciju (2).

Bilo da je u pitanju aktivizam kao ideološko-metodološki pristup umetničkom radu ili kulturni i umetnički rad kao metod aktivističkog delovanja, u tranzicionom društvu angažovano delovanje građanina umetnika u izvesmon smislu gotovo da postaje samopodrazumevajuće. Međutim, problem mogućeg dometa umetnosti ali i aktivizma otvara monoga pitanja i formalnog i ideološkog karaktera. Pre svega postavlja se pitanje manevarskog prostora za delovanje umetnika/artiviste koji se našao između fašizacije društva i dotoka liberalnog kapitala.
Samo u proteklih godinu dana bili smo svedoci (između ostalog i u domenu umetnosti i kulture) znatnog broja nacionalističko-fašisoidnih incidenata, poput onemogućavanja održavanja izložbe kosovskih umetnika u galeriji Kontekst ili recentnog incidenta nasilnog rušenja Romskog naselja u Novobeogradskom bloku 67. Međutim, javne poelmike o zabrani izložbe ili recimo nemogućnosti održavanja gay parade, do sada nisu rezultiale time da se stvore uslovi kako bi se ovakvi događaji ipak realizovali. Ovo svakako eksplicira desničarsku ideologiju političkih elita u Srbiji ali istovremeno problematizuje i raspoložive metode aktivističkog delovanja u medijski podržanoj fašizoidnoj društvenoj atmosferi.

Sa druge strane, danas smo suočeni sa ulaskom liberalnog kapitala u institucije umetnosti i kulture što posledično dovodi do svojevrsne autocenzure kod kulturnih radnika. U tim situacijama angažovanje ostaje u domenu politički korektnog delovanja ili neke vrste društveno prihvatljivog „pozerskog artivizma“.
Kada ovo zapažanje po analogiji prenesemo u sferu mas medija lako uočavamo prirodu međusobno zavisnog odnosa medijskog i političkog sistema.

“Tempo projekat” Danila Prnjata predstavlja visoko rizičnu akciju koja baca potpuno novo svetlo na trenutni interventni rad sa uobičejnim i aktuelnim mehanizmima lokalnih kulturnih praksi. Autor nudi medijsku manipulaciju putem problematične (terorističke) intervencije u realnosti kao radikalni metod kritičkog delovanja.

Da bi nešto postalo događaj mora da se ispriča

Još u 8. veku pre nove ere antički pesnik Homer (taj konstrukt potonjih vekova koji verovatno nikada nije postojao) kaže: “Da bi neko postao junak mora da uđe u pesmu”. Žan-Pol Sartr (1981) će mnogo kasnije napisati: “Da bi nešto postalo događaj mora da se ispriča”. Danas, nema sumnje da medijska reprezentacija kreira našu realnost. Virilo (2000) kaže:“Vlasnici našeg tela, a takođe i njegove slike, naša plodna audiovizuelna okolina nas je odavno odvukla da se zaista više ne okupiramo složenom spoljašnjošću nas samih koju nam otimaju, skrivaju, ispituju, kojom manipulišu bez našeg znanja.“
Medijska kultura ne samo da doprinosi produkovanju i fabrikovanju svakodnevnog života i dominira našim slobodnim vremenom, već oblikuje socijalno ponašanje i političke stavove ljudi obezbeđujući im materijal za falsifikovanje sopstvenih identiteta. Ona takođe obezbeđuje materijal na osnovu kog mnogi ljudi formiraju sopstveni osećaj klasne ili etničke pripadnosti, rase, nacionalnosti, seksualnosi, i odnosa „naši“ nasuprot „njihovih“. Putem masovnih medijia fomira se javno mnenje, uspostvlja vladajući sistem vrednosti, definišu kriterijumi pozitivnog i negativnog, dobrog i lošeg, moralnog i nemoralnog. Možemo reći da se u okviru medijske kulture demonstrira i uspostavlja sistem moći: ko je nadređeni, a ko podčinjeni, ko sme da koristi silu i nasilje, a kome to nije dozvoljeno. (Kellner, 1995)
Tempo projekat provocira ove činjenice koristeći medijsku manipulaciju kao aktivistički metod.

Čin lažne dojave svojevrsna je manipulacija u realnosti. Može se reći da ova akcija zapravo ima karakter hepeninga kao simptoma koji provocira učesnike, kao i specifične neočekivane, nekontrolisane oblike ponašanja i životne situacije. Pri tom se ponašanje publike performansa (a to su u ovom slučaju posetioci i zaposleni Tempo marketa, policija, mediji pa preko njih i najšira javnost) sa njihovim pogledima i vrednostima unosi u umetnički događaj kao ready-made. Dakle, putem medijskog mehanizma čitava javnost postaje učesnikom ovog performansa.

Niz dojava i napada na supermarkete slovenačkog investitora „Merkator“ u javnosti su bili postavljeni u čvsto odeređen medijski posredovani politički kontekst nacionalnog nezadovoljstva zbog priznavanja nezavisnosti Kosova, te pripisivani nekim od nacionalistickih organizacija u zemlji.
Autor Tempo projekta pravi varijaciju u poznatom šablonu – on upućuje dojavu Tempo supermarketu koji je u vlasništvu domaćeg investitora. Tada se događa jedan veoma interesantan fenomen. Medijski mehanizam se nalazi zbunjen pred događajem koji izlazi iz njegovih postavljenih okvira i suočava sa nemogućnošću odnosno odbijanjem da ga tumači. Naime, kada pogledamo press clipping-e o ovom događaju uočavamo da je vest mahom preneta na nivou neutralne informacije. Ne postoji pokušaj da se on protumači u kontekstu, na primer antikapitalističkog delovanja. Možemo reći da autor projekta ovde koristi činjenicu da više ne postoji hegemoija određenog političkog stava nad određenom strategijom reprezentacije (3), te da svojom manipulacijom gotovo hakerski upada u medijski sistem i na trenutak uspeva da ga zbuni. Na taj način on uspeva da demaskira „prozre“ fikciju na kojoj se zasniva društvena veza postojeće strukture vlasti (Žižek, 2008).

Umetnik građanin

Za ovaj projekat konceptualno je bitna činjenica da umetnik deluje potpuno autonomno. Iza projekta ne stoji ni jedna institucija, niti partija, medij, NVO, fondacija… Danilo Prnjat nastupa kao umetnik građanin i možda mu baš ta činjenica daje slobodu da napravi tako radikalan potez. Njegov rad ima karakter terorističkog tj. arbitrarnog i neočekivanog iskliznuća u društvenoj i kulturnoj normalnosti (Šuvaković, 2006). Političnost ovog rada ogleda se koliko u temi koju obrađuje – odnost kapitalizma i nacionalizma – toliko i u načiniu na koji deluje. Ekstreman i donekle etički problematičan, ovaj rad opstoji kao ekces na našoj savremenoj umetničkoj sceni – ekces koji koji preispituje prostor umetničkog (političnog) delovanja, te odnos umetnosti i života kao prožimanja realnog i artificijalnog. Što je, u doba kada je ono što percipiramo kao realno zapravo medijski konstrukt, više nego značajno pitanje.

1) Projekat je nastao u febuaru 2008. godine u trenutku najžešćih medijski tenzija zbog proglašenja nezavisnosti Kosova. U tom trenutku je Slovenija, tada predsedavajuća Evropskom Unijom, pozitivno nastrojena prema budućoj nezavisnosti pokrajne. Istovremeno veliki broj supermarketa “Merkator”, slovenačkih vlasnika u Srbiji, našli su se na meti anonimnih bombaških dojava i napada. Kako Prnjat navodi u stejtmentu projekta: Zbog ovih kompleksnih okolnosti, razni vidovi radikalnog, antikapitalistickog ponasanja u javnoj sferi, posredovani putem medija, posmatrani su iskljucivo u kontekstu uskih nacionalnih i političkih interesa i bili pripisivani nekim od nacionalistickih organizacija u zemlji.

2)Rad je kod nas do sada prezentovan na sledećim izložbama:Pančevačko bijenale, Pančevo; 49. Oktobarski salon, Muzej 25. Maj, Beograd; PROJEKAT: BLOK PERFORMANS: TEHNOLOGIJA, TELO I POLITIKA, Muzej savremene umetnosti, Novi Sad; Umetnost kao akcija u javnom prostoru, Kontekst galerija, Beograd

3) Navodeći primer jedne slovenačke partije Aldo Milohnić piše: Da li je ta određena instanca estetizacije politike bila deo reprezentacione strategije levice ili desnice u potpusnoti zavisi od toga kako mi posmatramo LDS u političkom spektru; za mnoge je bila u pitanju levičarska partija, ali je istovremeno imala barem neke od karakteristika koje se tradicionalno pripisuju desničarskim paritjama. Milohic (2005). Artivism (prev.aut.) http://www.eipcp.net/transversal/1203/milohnic/en acc. 2nd November 2008 at 11.25 am

LITERATURA

• Kellner, Douglas (1995). Media Culture: Cultural Studies, Identity, and Politics Between the Modern and the d http://books.google.com/books?id=GjbdsiZ0q10C&printsec=frontcover acc. 4th Februar at 18.45 pm
• Knežević, Marjanović (2008). (Umetnik) građanin drugog reda/(Umetnica) građanka drugog reda, Društveni kontekst i savremena umetnost u Katalog 49. Oktobarskog salona Beograd: KCB
• Milohic, Aldo (2005). Artivism (prev.aut.) http://www.eipcp.net/transversal/1203/milohnic/en acc. 2nd November 2008 at 11.25 am
• Sartr, Žan-Pol (1981). Mučnina (prev. Tin Ujević) Beograd: Nolit
• Virilo, Pol (2000). Informatiča bomba. Novi Sad: Svetovi
• Žižek, Slavoj (2008). Ispitivanje realnog (prev. Brdar Milan) Novi Sad: Akademska knjiga. str. 271-272
• Šuvaković, Miško (2006). Diskurzivna analiza Beograd: Univerzitet umetnosti u Beogradu. str. 86-87
Na temu o artivizmu nadovezala bih se jednim recentnim primerom sa savremene domaće scene. U pitanju je rad Danila Prnjata “Tempo projekt”. Tekst koji sledi rađen je za potrebe prezentacije rada na prošlogodisnjem Oktobarkom salonu i navodim ga sa manjim izmenama:

Manipulacija masovnim medijima kao umetnički metod u radu Tempo Projekat

Aneta Stojnić

“Tempo projekat” beogradskog umtnika Danila Prnjata veoma je specifičan artivistički rad koji nastaje u kulturno istorijskom kontekstu Srbije 2008. godine (1) u korpusu savremene srpske umetnosti. Projekat se sastojao od dostavljanja lažne dojave o postavljanju bombe u supermarket „Tempo“ u vlasništvu srpskog investitora, viagra order
čime je autor pokušao da rekontekstualizuje niz napada na supermarkete stranih investitora problematizujući odnos kapitalizma i nacionalizma (u odnosu na „gorući“ problem Kosova) kao i ulogu medijskog mehanizma u formiranju javne političke svesti.

U ovom tekstu fokusiraću se na problem manipulacije masovnim medijima kao metod umetničkog aktivizma. Kroz analizu rada “Tempo projekat” razmotriću medijski aspekt njegovog kritičkog delovanja.Takođe ću pokušati da ukažem na značaj ovog specifičnog umetničkog postupka u odnosu na neke od problama sa kojima se suočavju umetnici i kulturni radnici koji deluju u sferi aktivizma na savremenoj domaćoj sceni.

O umetnosti i aktivizmu u Srbiji

Iako se ne može reći da je artivizam u savremenoj srpskoj umetnosti dominantna praksa, na našoj sceni danas deljuje značajan broj pojedinaca, grupa, pa i institucija koje deluju u različitim domenima kulturnog i umetničkog aktivizma.
U našem turbulentnom, paradoksalnom, haotičnom, agresivnom, fobičnom društvu svako ko pokuša da se bori za poštovanje ljusdkih prava, veću socijalnu pravdu, slobodu umetničkog izražavanja isl. još uvek je pod rizikom da bude proglašen za izdajnika, antipatriotu, teroristu, bogohulnika, te da kao takav bude žestoko napadnut. Utoliko je značajnija uloga angažovane umetnosti, te pozitivan trend u javnosti sve prisutnijeg angažovanog delovanja koji ipak možemo uočiti. Konačno i javne (institucioanlizovane) prezentacije Tempo projekta, kao i njegovo predstavljanje okviru selekcije 49.Oktobarskog salona podržavaju ovu tendenciju (2).

Bilo da je u pitanju aktivizam kao ideološko-metodološki pristup umetničkom radu ili kulturni i umetnički rad kao metod aktivističkog delovanja, u tranzicionom društvu angažovano delovanje građanina umetnika u izvesmon smislu gotovo da postaje samopodrazumevajuće. Međutim, problem mogućeg dometa umetnosti ali i aktivizma otvara monoga pitanja i formalnog i ideološkog karaktera. Pre svega postavlja se pitanje manevarskog prostora za delovanje umetnika/artiviste koji se našao između fašizacije društva i dotoka liberalnog kapitala.
Samo u proteklih godinu dana bili smo svedoci (između ostalog i u domenu umetnosti i kulture) znatnog broja nacionalističko-fašisoidnih incidenata, poput onemogućavanja održavanja izložbe kosovskih umetnika u galeriji Kontekst ili recentnog incidenta nasilnog rušenja Romskog naselja u Novobeogradskom bloku 67. Međutim, javne poelmike o zabrani izložbe ili recimo nemogućnosti održavanja gay parade, do sada nisu rezultiale time da se stvore uslovi kako bi se ovakvi događaji ipak realizovali. Ovo svakako eksplicira desničarsku ideologiju političkih elita u Srbiji ali istovremeno problematizuje i raspoložive metode aktivističkog delovanja u medijski podržanoj fašizoidnoj društvenoj atmosferi.

Sa druge strane, danas smo suočeni sa ulaskom liberalnog kapitala u institucije umetnosti i kulture što posledično dovodi do svojevrsne autocenzure kod kulturnih radnika. U tim situacijama angažovanje ostaje u domenu politički korektnog delovanja ili neke vrste društveno prihvatljivog „pozerskog artivizma“.
Kada ovo zapažanje po analogiji prenesemo u sferu mas medija lako uočavamo prirodu međusobno zavisnog odnosa medijskog i političkog sistema.

“Tempo projekat” Danila Prnjata predstavlja visoko rizičnu akciju koja baca potpuno novo svetlo na trenutni interventni rad sa uobičejnim i aktuelnim mehanizmima lokalnih kulturnih praksi. Autor nudi medijsku manipulaciju putem problematične (terorističke) intervencije u realnosti kao radikalni metod kritičkog delovanja.

Da bi nešto postalo događaj mora da se ispriča

Još u 8. veku pre nove ere antički pesnik Homer (taj konstrukt potonjih vekova koji verovatno nikada nije postojao) kaže: “Da bi neko postao junak mora da uđe u pesmu”. Žan-Pol Sartr (1981) će mnogo kasnije napisati: “Da bi nešto postalo događaj mora da se ispriča”. Danas, nema sumnje da medijska reprezentacija kreira našu realnost. Virilo (2000) kaže:“Vlasnici našeg tela, a takođe i njegove slike, naša plodna audiovizuelna okolina nas je odavno odvukla da se zaista više ne okupiramo složenom spoljašnjošću nas samih koju nam otimaju, skrivaju, ispituju, kojom manipulišu bez našeg znanja.“
Medijska kultura ne samo da doprinosi produkovanju i fabrikovanju svakodnevnog života i dominira našim slobodnim vremenom, već oblikuje socijalno ponašanje i političke stavove ljudi obezbeđujući im materijal za falsifikovanje sopstvenih identiteta. Ona takođe obezbeđuje materijal na osnovu kog mnogi ljudi formiraju sopstveni osećaj klasne ili etničke pripadnosti, rase, nacionalnosti, seksualnosi, i odnosa „naši“ nasuprot „njihovih“. Putem masovnih medijia fomira se javno mnenje, uspostvlja vladajući sistem vrednosti, definišu kriterijumi pozitivnog i negativnog, dobrog i lošeg, moralnog i nemoralnog. Možemo reći da se u okviru medijske kulture demonstrira i uspostavlja sistem moći: ko je nadređeni, a ko podčinjeni, ko sme da koristi silu i nasilje, a kome to nije dozvoljeno. (Kellner, 1995)
Tempo projekat provocira ove činjenice koristeći medijsku manipulaciju kao aktivistički metod.

Čin lažne dojave svojevrsna je manipulacija u realnosti. Može se reći da ova akcija zapravo ima karakter hepeninga kao simptoma koji provocira učesnike, kao i specifične neočekivane, nekontrolisane oblike ponašanja i životne situacije. Pri tom se ponašanje publike performansa (a to su u ovom slučaju posetioci i zaposleni Tempo marketa, policija, mediji pa preko njih i najšira javnost) sa njihovim pogledima i vrednostima unosi u umetnički događaj kao ready-made. Dakle, putem medijskog mehanizma čitava javnost postaje učesnikom ovog performansa.

Niz dojava i napada na supermarkete slovenačkog investitora „Merkator“ u javnosti su bili postavljeni u čvsto odeređen medijski posredovani politički kontekst nacionalnog nezadovoljstva zbog priznavanja nezavisnosti Kosova, te pripisivani nekim od nacionalistickih organizacija u zemlji.
Autor Tempo projekta pravi varijaciju u poznatom šablonu – on upućuje dojavu Tempo supermarketu koji je u vlasništvu domaćeg investitora. Tada se događa jedan veoma interesantan fenomen. Medijski mehanizam se nalazi zbunjen pred događajem koji izlazi iz njegovih postavljenih okvira i suočava sa nemogućnošću odnosno odbijanjem da ga tumači. Naime, kada pogledamo press clipping-e o ovom događaju uočavamo da je vest mahom preneta na nivou neutralne informacije. Ne postoji pokušaj da se on protumači u kontekstu, na primer antikapitalističkog delovanja. Možemo reći da autor projekta ovde koristi činjenicu da više ne postoji hegemoija određenog političkog stava nad određenom strategijom reprezentacije (3), te da svojom manipulacijom gotovo hakerski upada u medijski sistem i na trenutak uspeva da ga zbuni. Na taj način on uspeva da demaskira „prozre“ fikciju na kojoj se zasniva društvena veza postojeće strukture vlasti (Žižek, 2008).

Umetnik građanin

Za ovaj projekat konceptualno je bitna činjenica da umetnik deluje potpuno autonomno. Iza projekta ne stoji ni jedna institucija, niti partija, medij, NVO, fondacija… Danilo Prnjat nastupa kao umetnik građanin i možda mu baš ta činjenica daje slobodu da napravi tako radikalan potez. Njegov rad ima karakter terorističkog tj. arbitrarnog i neočekivanog iskliznuća u društvenoj i kulturnoj normalnosti (Šuvaković, 2006). Političnost ovog rada ogleda se koliko u temi koju obrađuje – odnost kapitalizma i nacionalizma – toliko i u načiniu na koji deluje. Ekstreman i donekle etički problematičan, ovaj rad opstoji kao ekces na našoj savremenoj umetničkoj sceni – ekces koji koji preispituje prostor umetničkog (političnog) delovanja, te odnos umetnosti i života kao prožimanja realnog i artificijalnog. Što je, u doba kada je ono što percipiramo kao realno zapravo medijski konstrukt, više nego značajno pitanje.

1) Projekat je nastao u febuaru 2008. godine u trenutku najžešćih medijski tenzija zbog proglašenja nezavisnosti Kosova. U tom trenutku je Slovenija, tada predsedavajuća Evropskom Unijom, pozitivno nastrojena prema budućoj nezavisnosti pokrajne. Istovremeno veliki broj supermarketa “Merkator”, slovenačkih vlasnika u Srbiji, našli su se na meti anonimnih bombaških dojava i napada. Kako Prnjat navodi u stejtmentu projekta: Zbog ovih kompleksnih okolnosti, razni vidovi radikalnog, antikapitalistickog ponasanja u javnoj sferi, posredovani putem medija, posmatrani su iskljucivo u kontekstu uskih nacionalnih i političkih interesa i bili pripisivani nekim od nacionalistickih organizacija u zemlji.

2)Rad je kod nas do sada prezentovan na sledećim izložbama:Pančevačko bijenale, Pančevo; 49. Oktobarski salon, Muzej 25. Maj, Beograd; PROJEKAT: BLOK PERFORMANS: TEHNOLOGIJA, TELO I POLITIKA, Muzej savremene umetnosti, Novi Sad; Umetnost kao akcija u javnom prostoru, Kontekst galerija, Beograd

3) Navodeći primer jedne slovenačke partije Aldo Milohnić piše: Da li je ta određena instanca estetizacije politike bila deo reprezentacione strategije levice ili desnice u potpusnoti zavisi od toga kako mi posmatramo LDS u političkom spektru; za mnoge je bila u pitanju levičarska partija, ali je istovremeno imala barem neke od karakteristika koje se tradicionalno pripisuju desničarskim paritjama. Milohic (2005). Artivism (prev.aut.) http://www.eipcp.net/transversal/1203/milohnic/en acc. 2nd November 2008 at 11.25 am

LITERATURA

• Kellner, Douglas (1995). Media Culture: Cultural Studies, Identity, and Politics Between the Modern and the d http://books.google.com/books?id=GjbdsiZ0q10C&printsec=frontcover acc. 4th Februar at 18.45 pm
• Knežević, Marjanović (2008). (Umetnik) građanin drugog reda/(Umetnica) građanka drugog reda, Društveni kontekst i savremena umetnost u Katalog 49. Oktobarskog salona Beograd: KCB
• Milohic, Aldo (2005). Artivism (prev.aut.) http://www.eipcp.net/transversal/1203/milohnic/en acc. 2nd November 2008 at 11.25 am
• Sartr, Žan-Pol (1981). Mučnina (prev. Tin Ujević) Beograd: Nolit
• Virilo, Pol (2000). Informatiča bomba. Novi Sad: Svetovi
• Žižek, Slavoj (2008). Ispitivanje realnog (prev. Brdar Milan) Novi Sad: Akademska knjiga. str. 271-272
• Šuvaković, Miško (2006). Diskurzivna analiza Beograd: Univerzitet umetnosti u Beogradu. str. 86-87

http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/digg_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/reddit_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/stumbleupon_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/delicious_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/furl_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/technorati_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/google_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/myspace_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/facebook_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/twitter_48.png

Category: Studentski radovi

Tagged:

2 Responses

  1. jelena vesic says:

    Sa referencom na odnos institucionalne kritike i artivizma koji sam inicijalno pomenula u dijalogu sa Anom Sladojević, a po pitanju “street art-a”, šaljem link na raspravu i opis jednog drugog rada umetnika Danila Prnjata koji koristi metod institucionalne kritike, i nije oblik artivizma kao što je to bio slučaj sa dojavom o podmetnutoj bombi o kome piše Aneta Stojnić. Interesantno je da je osnovna političa poruka ista u oba slučaja (naravno ovde govorimo o neposrednoj, izrečenoj poruci i nečemu što pripada umetničkom stejtmentu, a ne efektu koji proizvodi sam rad kroz svoju realizaciju) a da je jednom reč o artivizmu, a drugi put o institucionallnoj kritici. Čini mi se da je ovaj “pokazni primer” moguće zgodan za razgraničavanje dve različite kritičke prakse u umetnosti.
    Evo linka:
    http://rex.b92.net/ikd/node/24

  2. Programoweb says:

    Lanzamiento de la versión 6.2 del sistema operativo libre Molinux…

    I found your entry interesting thus I’ve added a Trackback to it on my weblog :)…

Leave a Reply

You must be logged in to post a comment.

"Uvod u studije performansa" je izborni kurs na prvoj godini doktorskih studija na grupi za Teoriju umetnosti i medija. Koordinatorka kursa je prof. dr Aleksandra Jovićević. Predavači na kursu su dr Aleksandra Jovićević i dr Ana Vujanović. Cilj kursa je upoznavanje sa aktuelnim temama studija izvođenja (performansa), aktiviranje stečenih znanja i njihova praktična primena u radu, stimulacija samostalnog teorijskog rada, kao i podrška kritičkom mišljenju, saradnji i otvorenosti za (samo-)problematizaciju.