UVOD U STUDIJE PERFORMANSA

Icon

blog kursa “Uvod u studije performansa” na Interdisciplinarnim postdiplomskim studijama Univerziteta umetnosti, Beograd

01. Uvod: Istorijska i epistemološka mapa studija performansa – sažetak

Kurs prati opšta literatura koja nudi polazište za savremeno relevantno razumevanje i bavljenje studijama performansa i izvođačkih umetnosti. (U spisku je označena boldom.)

Svaku tematsku oblast prati dodatno i specifična literatura.

Osnovnu literaturu čine tri knjige (označene boldom, malady plavim slovima), kao i apstrakti i tekstovi predavanja.


  • Giorgio Agamben, „Poiesis and Praxis” i „Privation Is Like a Face”, u The Man Without Content, Stanford University Press, Stanford Ca, 1999.
  • Giorgio Agamben, Homo sacer. Suverena moć i goli život, Arkzin, Zagreb 2006.
  • Giulio Carlo Argan, „Umetnost kao istraživanje”, u Studije o modernoj umetnosti, ur. Ješa Denegri, Nolit, Beograd, 1982.
  • The Artist’s Body, ur. Tracey Warr, Amelia Jones Phaidon, London, 2000.
  • Philip Auslander, From Acting to Performance, Routledge, London-New York, 1997.
  • Džudit Batler, Tela koja nešto znače, Samizdat B92, Beograd, 2002.
  • Nicolas Bourriaud, Postproduction: Culture as Screenplay, Lukas & Sternberg, New York, 2005.
  • Marvin Carlson, Performance: A Critical Introduction, Routledge, London, 1996.
  • Critical Theory and Performance, ur. Janelle G. Reinelt, Joseph R. Roach, University of Michigan Press, Ann Arbor, 1999.
  • Steve Dixon, Digital Performance: A History of New Media in Theater, Dance, Performance Art, and Installation, The MIT Press, Massachusetts, 2007.
  • Erving Gofman, Kako predstavljamo sebe u svakodnevnom životu, Geopoetika, Beograd, 2000.
  • Amelia Jones, Self/Image: Technology, Representation and the Contemporary Subject, Routledge, 2006.
  • Aleksandra Jovićević, Ana Vujanović, Uvod u studije performansa, Fabrika knjiga, Beograd, 2007.
  • Bojana Kunst, “Performing the Other / Eastern Body” (lecture, 2002), http://www.kunstbody.org/
  • Hans-Thies Lehmann, Postdramsko kazalište, CDU, Zagreb; TkH, Beograd, 2004.
  • Jon McKenzie, Perform or Else: from Discipline to Performance, Routledge, London, 2001 (Izvedi ili snosi posledice, CDU, Zagreb, 2006).
  • Aldo Milohnić, „Artivism”, Republic Art (2005), www.republicart.net/disc/realpublicspaces/milohnic01_en.pdf, 10. 02. 2009.
  • Jacques Ranciere, »The Emancipated Spectator« (lecture, 2004), http://aaaarg.org/the-emancipated-spectator, 10. 02. 2009.
  • Richard Schechner, Performance Studies: An Introduction, Routledge, London-New York, 2006 (2003).
  • Studije kulture, zbornik, ur. Jelena Đorđević, Službeni glasnik, Beograd, 2008
  • Teaching Performance Studies, ur. Nathan Stucky, Cynthia Wimmer, Southern Illinois University Press, Carbondale, 2002.
  • Miško Šuvaković, Diskurzivne analize, Univerzitet umetnosti, Beograd, 2006.
  • Miško Šuvaković, Epistemologija umetnosti, ili O tome kako učiti učenje o umetnosti, Orion Art, Beograd, 2008.
  • Paolo Virno, Gramatika mnoštva; Prilog analizi suvremenih formi života, Jesenski i Turk, Zagreb, 2004.


NB – Pribavljanje preporučene literature:

Knjige koje ulaze u osnovnu literaturu će studenti dobiti da kopiraju na početku kursa, a apstrakte i tekstove predavanja ćemo postavljati na blog (http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/?cat=1) nedelju dana uoči predavanja.

Ostalu literaturu sa spiska studenti mogu naći: online na http://www.tkh-generator.net/sr/openedsource ili http://delicious.com/sarapana/performance_studies, u biblioteci u učionici br. 7 ili kod predavača.


METODE RADA


Namera nam је da motivišemo studente da uzmu aktivno učešće u kursu, medic
sales pisanjem radova, čitanjem radova kolega i učešćem u diskusijama, radionicama i na blogu, čitanjem literature i dolascima na časove. Na početku kursa, studente ćemo detaljno upoznati sa sistemom rada i ocenjivanja, temama i rasporedom predavanja i opštom literaturom. Sam kurs ćemo realizovati kroz redovne susrete na časovima četvrtkom od 16:45 u učionici br. 46, kao i aktivnim korišćenjem bloga http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net. Nedelju dana pre predavanja, studenti će dobijati apstrakte i tekstove predavanja, sa spiskom specifične literature, kako bi se stvorili uslovi za aktivan i relevantan dijalog na času, umesto ex catedra izlaganja. Metodologija ovakvog načina rada zasniva se na teorijama i praksama post-pedagogije Jacquesa Rancierea, Gregory Ulmera i Ivana Illicha.

U skladu sa ovim zamislima, osnovni sistem ocenjivanja će, umesto na usmenom ispitu, testu ili seminarskom radu, biti zasnovan na permanentnom bodovanju rada, pri čemu studenti u najvećoj meri preuzimaju odgovornost za svoj angažman i ocenu koju žele da dobiju. Studenti koji iz bilo kog razloga nisu spremni za ovakvu vrstu rada, imaće priliku da polažu ispit na klasičan način – u vidu testa, u svim narednim ispitnim rokovima. Neučestvovanje u kursu nema konsekvence na ocenu na testu.

Cilj ovako zamišljenog rada je upoznavanje studenata sa aktuelnim temama studija izvođenja, aktiviranje stečenih znanja i njihova praktična primena u radu, stimulacija samostalnog teorijskog rada, kao i podrška kritičkom mišljenju, saradnji i otvorenosti za (samo-)problematizaciju.

——————————————————————————————————————


OCENJIVANJE


OPCIJA 1 – BODOVANJE PERMANENTNOG RADA TOKOM KURSA

Sistem ocenjivanja se zasniva na pozitivnom bodovanju rada studenata tokom kursa (sabiranjem bodova). Krajnja ocena se dobija zbirom sledećih aspekata:

  • 30% ocene nosi sam dolazak na časove;
  • 30% ocene nosi učešće u diskusijama, radionici i pisanje tematskog teksta;
  • 30% ocene nosi relevantnost diskusija/rada, u odnosu na tematsko predavanje i pročitanu literaturi; a
  • 10% ocene nosi „opšti utisak”: nivo pismene i/ili usmene komunikacije, artikulisanost diskursa, aktiviranje teorijskih znanja, kritičko mišljenje, pažljivost i kolegijalnost u analizi radova kolega i otvorenost za samo-problematizaciju.

Bodovanje prema bodovima sakupljenim na času (90%):
Kurs se sastoji od 12 predavanja (po 90 minuta).
Maksimalno moguće je skupiti 12 x 3 = 36 boda;
od toga: za dolaske na časove (30%) 12 bodova; učešće u diskusiji/radionici/pisani rad (30%) 12 bodova; relevantnost diskusije/rada (30%) 12 bodova.

Bodovi za opšti utisak (10%):
Maksimalno moguće je dobiti 4 boda.

Ukupna ocena prema bodovanju rada tokom kursa i opšteg utiska (100%):
Maksimalno moguće je imati 40 bodova za rad tokom kursa.

Ocenjivanje:
Minimum za prelaznu ocenu je 55% maksimalno mogućih bodova, što iznosi 22 boda.
Ocena 6: 22-24 boda
Ocena 7: 25-28 boda
Ocena 8: 29-32 boda
Ocena 9: 33-36 boda
Ocena 10: 37-40 boda


OPCIJA 2 – BODOVANJE REZULTATA OSTVARENIH NA TESTU

Ukupna ocena prema bodovanju rezultata ostvarenih na testu:
Test se sastoji od 10 pitanja za 10 pređenih tematsko-problemskih oblasti. Materijali za polaganje testa su apstrakti i tekstovi predavanja, koji će se nalaziti na blogu.
Na testu, student/kinja može osvojiti maksimalno 10 bodova (svaki odgovor se boduje od 1/2 boda do 1 boda).

Ocenjivanje:
Minimum za prelaznu ocenu je 55% maksimalno mogućih bodova, što iznosi 5,5 boda.
Ocena 6: 5,5-6 bodova
Ocena 7: 6,5-7 bodova
Ocena 8: 7,5-8 bodova
Ocena 9: 8,5-9 bodova
Ocena 10: 9,5-10 bodova



Nastava se održava u drugom semestru, unhealthy
clinic četvrtkom od 16:15-17:45, about it
u učionici br. 19.

1. Uvodni čas:

  • Tehnički uvod, erectile
    eksplikacija ciljeva i načina rada i ocenjivanja;
  • ISTORIJSKA I EPISTEMOLOŠKA MAPA STUDIJA PERFORMANSA

2. Vežba 1: Prikazi i diskusija osnovne literature za studije performansa

3. PERFORMANS KAO ISTRAŽIVANJE I PRODUKCIJA ZNANJA

4. PERFORMANS I KOMUNIKACIJA: proizvodnja i čitanje značenja, performativnost i ekspresija

5. TEATRALIZACIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA, Između «terora» pop kulture i javnih nastupa

6. NOVE PREZENTACIJE TELA U IZVOĐENJU

7. KAKO PREDSTAVITI NEPREDSTAVLJIVO: Stvarni bol, patnja i smrt u umetničkim izvođenjima

8. PERFORMANS I DIGITALNE TEHNOLOGIJE: postprodukcija, virtuelno, sajber-prostor, social web 2.0

9. PERFORMANS I POLITIKA: Političke teme, političnost medija/diskursa, političnost procedura rada

10. PERFORMANS I NOVA TRŽIŠNA LOGIKA: Nematerijalni rad od Marksa do Radiohead-a

11. GRAĐANSKA PRAVA I ARTIVIZAM: Između predstavljene i stvarne demokratije

12. Završni čas:

  • VEŽBA 2: „Perform or Else!” (diskusija o knjizi Jona McKenzieja i nakon nje)
  • tehnički završetak, (samo)evaluacija, ocene

Nastava se održava u drugom semestru, buy information pills
četvrtkom od 16:15-17:45, tadalafil
u učionici br. 19.

1. Uvodni čas:

  • Tehnički uvod, read
    eksplikacija ciljeva i načina rada i ocenjivanja;
  • ISTORIJSKA I EPISTEMOLOŠKA MAPA STUDIJA PERFORMANSA

2. Vežba 1: Prikazi i diskusija osnovne literature za studije performansa

3. PERFORMANS KAO ISTRAŽIVANJE I PRODUKCIJA ZNANJA

4. PERFORMANS I KOMUNIKACIJA: proizvodnja i čitanje značenja, performativnost i ekspresija

5. TEATRALIZACIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA, Između «terora» pop kulture i javnih nastupa

6. NOVE PREZENTACIJE TELA U IZVOĐENJU

7. KAKO PREDSTAVITI NEPREDSTAVLJIVO: Stvarni bol, patnja i smrt u umetničkim izvođenjima

8. PERFORMANS I DIGITALNE TEHNOLOGIJE: postprodukcija, virtuelno, sajber-prostor, social web 2.0

9. PERFORMANS I POLITIKA: Političke teme, političnost medija/diskursa, političnost procedura rada

10. PERFORMANS I NOVA TRŽIŠNA LOGIKA: Nematerijalni rad od Marksa do Radiohead-a

11. GRAĐANSKA PRAVA I ARTIVIZAM: Između predstavljene i stvarne demokratije

12. Završni čas:

  • VEŽBA 2: „Perform or Else!” (diskusija o knjizi Jona McKenzieja i nakon nje)
  • tehnički završetak, (samo)evaluacija, ocene

Nastava se održava u drugom semestru, endocrinologist
četvrtkom od 16:15-17:45, prosthesis
u učionici br. 19.

1. Uvodni čas:

  • Tehnički uvod, eksplikacija ciljeva i načina rada i ocenjivanja;
  • ISTORIJSKA I EPISTEMOLOŠKA MAPA STUDIJA PERFORMANSA

2. Vežba 1: Prikazi i diskusija osnovne literature za studije performansa

3. PERFORMANS KAO ISTRAŽIVANJE I PRODUKCIJA ZNANJA

4. PERFORMANS I KOMUNIKACIJA: proizvodnja i čitanje značenja, performativnost i ekspresija

5. TEATRALIZACIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA, Između «terora» pop kulture i javnih nastupa

6. NOVE PREZENTACIJE TELA U IZVOĐENJU

7. KAKO PREDSTAVITI NEPREDSTAVLJIVO: Stvarni bol, patnja i smrt u umetničkim izvođenjima

8. PERFORMANS I DIGITALNE TEHNOLOGIJE: postprodukcija, virtuelno, sajber-prostor, social web 2.0

9. PERFORMANS I POLITIKA: Političke teme, političnost medija/diskursa, političnost procedura rada

10. PERFORMANS I NOVA TRŽIŠNA LOGIKA: Nematerijalni rad od Marksa do Radiohead-a

11. GRAĐANSKA PRAVA I ARTIVIZAM: Između predstavljene i stvarne demokratije

12. Završni čas:

  • VEŽBA 2: „Perform or Else!” (diskusija o knjizi Jona McKenzieja i nakon nje)
  • tehnički završetak, (samo)evaluacija, ocene

UVOD U STUDIJE PERFORMANSA 2009-2010

Kurs prati opšta literatura koja nudi polazište za savremeno relevantno razumevanje i bavljenje studijama performansa i izvođačkih umetnosti.

Svaku tematsku oblast će dodatno pratiti i specifična literatura, try koju ćemo navoditi tokom kursa.

OPŠTA LlTERATURA

Osnovna:

  • Aleksandra Jovićević, site
    Ana Vujanović, Uvod u studije performansa, Fabrika knjiga, Beograd, 2007.
  • Jon McKenzie, Perform or Else: from Discipline to Performance, Routledge, London, 2001 (Izvedi ili snosi posledice, CDU, Zagreb, 2006).
  • Richard Schechner, Performance Studies: An Introduction, Routledge, London-New York, 2006 (2003).
  • apstrakti i tekstovi predavanja

Šira:

  • Giorgio Agamben, Suverena moć i goli život, Arkzin, Zagreb, 2004.
  • Analysing Performance; a critical reader, Patrick Campbell (ed), Manchester University Press, Manchester, 1996.
  • Philip Auslander, From Acting to Performance, Routledge, London-New York, 1997.
  • Džudit Batler, Tela koja nešto znače, Samizdat B92, Beograd, 2002.
  • Herbert Blau, To all Appearances; Ideology and Performance, Routledge, London-New York, 1992.
  • Marvin Carlson, Performance: A Critical Introduction, Routledge, London, 1996.
  • Critical Theory and Performance, ur. Janelle G. Reinelt, Joseph R. Roach, University of Michigan Press, Ann Arbor, 1999.
  • Steve Dixon, Digital Performance: A History of New Media in Theater, Dance, Performance Art, and Installation, The MIT Press, Massachusetts, 2007.
  • Hal Foster, The Return of the Real: The Avant/Garde at the End of the Century, Massachusets Institute of Technology, 1996.
  • Erving Gofman, Kako predstavljamo sebe u svakodnevnom životu, Geopoetika, Beograd, 2000.
  • Andrew Hewitt, Social Choreography: Ideology as Performance in Dance and Everyday Movement, Duke University Press, 2006.
  • Hans-Thies Lehmann, Postdramsko kazalište, CDU, Zagreb; TkH, Beograd, 2004.
  • Dž. L. Ostin, Kako delovati rečima, Novi Sad, Matica Srpska, 1994.
  • The Performance Studies Reader, Henry Bial ed., Routledge, London-New York, 2004.
  • Performativity and Performance, Andrew Parker & Eve Kosofsky Sedgwick (eds), Routledge, New York-London, 1995.
  • Performing the Body / Performing the Text, Amelia Jones & Andrew Stephenson (eds), Routledge, London-New York, 1999.
  • Peggy Phelan, Unmarked; The Politics of Performance, Routledge, London-New York, 1993.
  • Jacques Ranciere, »The Emancipated Spectator« (lecture, 2004), http://www.tkh-generator.net/sr/openedsource/the-emancipated-spectator, 02. 2010.
  • Jacques Ranciere, Hatred of Democracy, Verso 2006.
  • Šekner, Ričard, Ka postmodernom pozorištu/pozorište i antropologija, Jovićević, Aleksandra i Vujić, Ivana (prir), FDU, Institut za pozorište, film, radio i TV, Beograd, 1992.
  • Studije kulture, zbornik, ur. Jelena Đorđević, Službeni glasnik, Beograd, 2008.
  • Teaching Performance Studies, ur. Nathan Stucky, Cynthia Wimmer, Southern Illinois University Press, Carbondale, 2002.
  • Victor Turner, Od rituala do teatra; ozbiljnost ljudske igre, August Cesarec, Zagreb, 1989.
  • Miško Šuvaković, Diskurzivne analize, Univerzitet umetnosti, Beograd, 2006.

Časopisi: Frakcija, Maska, Multitude, PAJ, Performance Research, Reč, Teatron, TkH, TDR

Online izvori:

NB Pribavljanje preporučene literature:

Knjige koje ulaze u osnovnu literaturu će studenti dobiti da kopiraju na početku kursa, a apstrakte i tekstove predavanja ćemo postavljati na blog (http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/category/apstrakti-i-tekstovi-predavanja/) nedelju dana uoči predavanja.

Ostalu literaturu sa spiska studenti mogu naći: online na http://www.tkh-generator.net/sr/openedsource ili http://delicious.com/sarapana/performance_studies, u biblioteci u učionici br. 7 ili kod predavača.

Poštovane koleginice i kolege, physician

kurs Uvod u studije performansa počinje sutra, 18. 02. 2010.  Nastava će se održavati u učionici br. 19, sa početkom u 16:15.

Prvi čas će držati Aleksandra Jovićević i Ana Vujanović. Čas je planiran kao tehnički uvod u kurs, dok će njegov drugi deo biti posvećen kratkom pregledu istorije studija performansa.

Na prvom času ćemo vam objasniti i način korišćenja bloga i dogovoriti se oko kreiranja vaših naloga, s obzirom da će blog biti važno (i jedino) sredstvo informisanja o toku kursa, kao i prostor za rad, ravnopravan sa živim susretima.

Pozdrav,

Aleksandra Jovićević i Ana Vujanović
Poštovane koleginice i kolege, glands

kurs Uvod u studije performansa počinje sutra, misbirth
18. 02. 2010.  Nastava će se održavati u učionici br. 19, prescription
sa početkom u 16:45.

Prvi čas će držati Aleksandra Jovićević i Ana Vujanović. Čas je planiran kao tehnički uvod u kurs, dok će njegov drugi deo biti posvećen kratkom pregledu istorije studija performansa.

Na prvom času ćemo vam objasniti i način korišćenja bloga i dogovoriti se oko kreiranja vaših naloga.

Pozdrav,

Aleksandra Jovićević i Ana Vujanović
Poštovane koleginice i kolege, viagra

kurs Uvod u studije performansa počinje sutra, check
18. 02. 2010.  Nastava će se održavati u učionici br. 19, viagra
sa početkom u 16:45.

Prvi čas će držati Aleksandra Jovićević i Ana Vujanović. Čas je planiran kao tehnički uvod u kurs, dok će njegov drugi deo biti posvećen kratkom pregledu istorije studija performansa.

Na prvom času ćemo vam objasniti i način korišćenja bloga i dogovoriti se oko kreiranja vaših naloga, s obzirom da će kurs biti važno sredstvo informisanja o toku kursa, kao i prostor za rad, ravnopravan sa živim susretima.

Pozdrav,

Aleksandra Jovićević i Ana Vujanović
Poštovane koleginice i kolege, treat

kurs Uvod u studije performansa počinje sutra, stuff 18. 02. 2010.  Nastava će se održavati u učionici br. 19, sa početkom u 16:45.

Prvi čas će držati Aleksandra Jovićević i Ana Vujanović. Čas je planiran kao tehnički uvod u kurs, dok će njegov drugi deo biti posvećen kratkom pregledu istorije studija performansa.

Na prvom času ćemo vam objasniti i način korišćenja bloga i dogovoriti se oko kreiranja vaših naloga, s obzirom da će blog biti važno (i jedino) sredstvo informisanja o toku kursa, kao i prostor za rad, ravnopravan sa živim susretima.

Pozdrav,

Aleksandra Jovićević i Ana Vujanović

UVOD U STUDIJE PERFORMANSA 2009-2010.

Nastava se održava u drugom semestru, food
četvrtkom od 16:15-17:45, visit this site
u učionici br. 19.

1. Uvodni čas:

  • Tehnički uvod, capsule
    eksplikacija ciljeva i načina rada i ocenjivanja;
  • ISTORIJSKA I EPISTEMOLOŠKA MAPA STUDIJA PERFORMANSA

2. Vežba 1: Prikazi i diskusija osnovne literature za studije performansa

3. PERFORMANS KAO ISTRAŽIVANJE I PRODUKCIJA ZNANJA

4. PERFORMANS I KOMUNIKACIJA: proizvodnja i čitanje značenja, performativnost i ekspresija

5. TEATRALIZACIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA, Između «terora» pop kulture i javnih nastupa

6. NOVE PREZENTACIJE TELA U IZVOĐENJU

7. KAKO PREDSTAVITI NEPREDSTAVLJIVO: Stvarni bol, patnja i smrt u umetničkim izvođenjima

8. PERFORMANS I DIGITALNE TEHNOLOGIJE: postprodukcija, virtuelno, sajber-prostor, social web 2.0

9. PERFORMANS I POLITIKA: Političke teme, političnost medija/diskursa, političnost procedura rada

10. PERFORMANS I NOVA TRŽIŠNA LOGIKA: Nematerijalni rad od Marksa do Radiohead-a

11. GRAĐANSKA PRAVA I ARTIVIZAM: Između predstavljene i stvarne demokratije

12. Završni čas:

  • VEŽBA 2: „Perform or Else!” (diskusija o knjizi Jona McKenzieja i nakon nje)
  • tehnički završetak, (samo)evaluacija, ocene

UVOD U STUDIJE PERFORMANSA 2009-2010.

Nastava se održava u drugom semestru, there
četvrtkom od 17:15-18:45, remedy
u učionici br. 19.


1. Uvodni čas:

  • Tehnički uvod, eksplikacija ciljeva i načina rada i ocenjivanja;
  • ISTORIJSKA I EPISTEMOLOŠKA MAPA STUDIJA PERFORMANSA

2. Vežba 1: Prikazi i diskusija osnovne literature za studije performansa

3. PERFORMANS KAO ISTRAŽIVANJE I PRODUKCIJA ZNANJA

4. PERFORMANS I KOMUNIKACIJA: proizvodnja i čitanje značenja, performativnost i ekspresija

5. TEATRALIZACIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA, Između «terora» pop kulture i javnih nastupa

6. NOVE PREZENTACIJE TELA U IZVOĐENJU

7. KAKO PREDSTAVITI NEPREDSTAVLJIVO: Stvarni bol, patnja i smrt u umetničkim izvođenjima

8. PERFORMANS I DIGITALNE TEHNOLOGIJE: postprodukcija, virtuelno, sajber-prostor, social web 2.0

9. PERFORMANS I POLITIKA: Političke teme, političnost medija/diskursa, političnost procedura rada

10. PERFORMANS I NOVA TRŽIŠNA LOGIKA: Nematerijalni rad od Marksa do Radiohead-a

11. GRAĐANSKA PRAVA I ARTIVIZAM: Između predstavljene i stvarne demokratije

12. Završni čas:

  • VEŽBA 2: „Perform or Else!” (diskusija o knjizi Jona McKenzieja i nakon nje)
  • tehnički završetak, (samo)evaluacija, ocene

Poštovane koleginice i kolege, capsule

drugi čas će biti održan 11. 03. 2010. (u učionici 19, order
od 16:15).

čas drži ana vujanović.

prema planu, generic
čas se sastoji od Vežbe 1: Prikazi i diskusija osnovne literature za studije performansa. knjige koje smatramo osnovnim/polaznim za kurs su:

  • Richard Schechner, Performance Studies; An Introduction, i
  • Aleksandra Jovićević i Ana Vujanović, Uvod u studije performansa.

Plan je da se podelite u 2 male grupe (po 2-3) i da svaka pripremi prikaze, koje će izložiti na času. Ovi prikazi bi nakon diskusije na času trebalo da budu pretvoreni u pisani oblik i da se postave na blog, pa će vam se računati kao pismeni rad. Obim nije bitan. Prilikom pripreme prikaza, imajte na umu da to nije formalni zadatak, nego je cilj vežbe da svojim kolegama/inicama izložite i zajedno prodiskutujete osnove studija performansa, što jasnije i preglednije, kako bismo od trećeg časa prešli na aktuelne teme studija performansa.

Obe knjige možete nabaviti u biblioteci u 7-ci; 1 primerak naše knjige smo već i dale jednoj koleginici, a rukopis možete naći i online na: http://tkh-generator.net/sr/openedsource/aleksandra-jovicevic-i-ana-vujanovic-uvod-u-studije-performansa

Za one koji bi da na ovaj način obave pismeni rad, a ne budu među kolegama koji prikazuju osnovne knjige, napominjem da je i 12. čas slično zamišljen, s tim što će se tada raditi jedna od najrecentnijih studija (Jon McKenzie, Perform or Else)

Ostale kolege/inice, svoj pismeni rad mogu uraditi tako što će bilo koju od tema koje prelazimo temeljnije obraditi u jednom postu na blogu.

pozdrav, ana vujanović

18. 02. 2010; A.J, this web
A.V.



Uvod u studije izvođenja


S obzirom da se bilo koje ljudsko izvođenje, there
odnosno radnja, here delovanje
ili akcija, odvija na veliki broj različitih načina i u brojnim okolnostima, trebalo bi ga analizirati kao »širok spektar« ili »raspon« (Richard Schechner) ljudskog ponašanja (radnji ili akcija) od igre, rituala, sporta, zabave, izvođačkih umetnosti (pozorište, vizuelne umetnosti, muzika, mada i u ovim oblastima postoji sve manja žanrovska podela, odnosno preovladajući model je definisan kao arbitraran), preko svakodnevnog izvođenja društvenih, profesionalnih, rodnih, rasnih ili klasnih uloga, pa sve do isceljenja (od vračanja do hirurških zahvata), medija i interneta. Pre nego što je Irvin Gofman izjavio da ceo svet naravno nije pozornica, ali da je teško napraviti oštru razliku između onoga što jeste i što nije izvođenje (1959), veliki broj zapadnih mislilaca smatrao je da je jednostavno napraviti tu razliku. Međutim, od tog trenutka, zapadna misao bila je promenjena jer ne postoje prava istorijska, niti kulturološka ograničenja šta je, a šta nije »izvođenje«.

Duž  kontinuuma izvođačke paradigme koju je predložio Šekner, stalno se dodaju novi oblici, dok drugi otpadaju. Stoga se može zaključiti da je bilo koje ponašanje koje je omeđeno, predstavljeno, naglašeno, ispoljeno i izloženo kao takvo jeste izvođenje ili izvedba. Na taj način mnoge izvedbe pripadaju više nego jednoj kategoriji u »Šeknerovom« kontinuumu (na primer Olimpijske igre su istovremeno sportska manifestacija, ali i veliki društveni ritual, i medijski događaj). Takođe, za razliku od teatrologije, filmologije, istorije umetnosti, na primer, studijama izvođenja »nedostaje« precizan medijum (otuda i upotreba svih i bilo kojeg medijuma), ali samim tim pred njih je stavljen kompleksniji metodološki zahtev, što ih istovremeno čini i bolje »opremljenim« kako bi analizirale sve moguće oblike umetničkog i drugog izražavanja koja su oduvek u sebi sintetizovali ili integrisali pokret, zvuk, govor, naraciju i predmete.


Studije izvođenja razmatraju izvođenje u četiri osnovna pravca. Kao prvo, bilo koje ljudsko ponašanje koje se može nazvati »obnovljenim« ili »uvežbanim« ponašanjem, koje sadrži u sebi pukotinu između izvođenja i subjekta u koju je smeštena društvenost, odnosno ponašanje u kome se »analizira društvena artificijelnost skrivena iza prirodne doslovnosti« (npr. kako jedemo, vodimo ljubav, hodamo, plačemo, radimo…) uzima se kao »predmet izučavanja« studija izvođenja.

Kao drugo, umetničko izvođenje je takođe veoma važan segment studija izvođenja. Postoji veliki broj teoretičara i praktičara koji se bave novim, avangardnim, eksperimentalnim izvođenjem ili socijalnim oblicima izvođenja,  »iz prve ruke«, izučavanjem velikog broja tehnika i oblika tradicionalnih izvođenja. Na taj način odnos između proučavanja i izvođenja performansa postao je gotovo integralan. Treće, antropološki metod »neposrednog učešća« dobio je sasvim novu formu u procesu i posmatranju izvođenja. U antropologiji je neposredno posmatranje i učešće bio metod proučavanja nečije tuđe kulture, dok se u studijama izvođenja posmatra sopstvena kultura ili čin izvođenja. To je gotovo »brehtijanski« način distanciranog posmatranja koji omogućava kritiku, ironiju, i lični komentar, kao i učešće »s razumevanjem«. Ovakva vrsta posmatranja/proučavanja, istovremeno neposrednog učešća i kritičke distance u odnosu na predmet proučavanja ili samog sebe poziva na reviziju (ispravljanje), uočavanje i priznanje da društvene okolnosti, odnosno nečije sopstveno znanje nisu jednom zauvek fiksirani, već predmet onoga što Šekner naziva neprekidnim »procesom proba«, testiranja i revizije. Iz ovoga proizilazi četvrti pravac studija izvođenja koje aktivno učestvuju u društvenim procesima i previranjima. Mnogi koji se bave studijama izvođenja ni ne pokušavaju da ostanu ideološki neutralni. U stvari, osnovna teorijska premisa studija izvođenja je da nijedan pristup ili stav ne može i ne treba da bude  neutralan. Ni u samom ljudskom ponašanju ne postoji ništa što je neutralno ili nepristrasno. Izazov leži u činjenici da bi trebalo biti što je moguće više svestan svog sopstvenog stava u odnosu na druge, i potom da se taj stav/odnos ili zadrži ili promeni. I mada teoretičari izvođenja naširoko koriste arhivski materijal (knjige, članke, eseje, fotografije, arheološke zapise, dokumenta, itd.) njihov primarni fokus je na »repertoaru«, odnosno procesu izvođenja.

Jedna od najuticajnijih studija za stvaranje ovakvog stava: da su studije izvođenja paradigma savremenog sveta, svakako je delo američkog istoričara i filozofa nauke, T. Kuna Strukture naučnih revolucija, jer je za Kuna zadatak istoričara nauke (mi kažemo, umetnosti) dvostruk: da se utvrdi kad je i ko je otkrio određenu naučnu činjenicu ili teoriju, kao i da otkrije greške, mitove i predrasude koje su sprečavale bržu akumulaciju sastavnih elemenata moderne nauke. Bliža istorijska studija stanja nauke u određeno vreme, otkriva čitav niz povratnih i gotovo standardnih ilustracija brojnih teorija. To su paradigme »normalne« nauke naučne zajednice. Dalje proučavanje ovih paradigmi otkriva način kako su najzad bile napuštene, ne zato što su bile inherentno pogrešne ili lažne, već zato što nisu bile u stanju da daju odgovore na pitanja koja su same nametnule. Propast postojećih pravila je na taj način uvod u potragu za novim pravilima.

Dakle, studije izvođenja se definišu kao postdisciplina, koja se neprestano menja, apsorbujući različite metode iz velikog broja novih i starih disciplina kao što su društvene nauke, postfeminizam, postkolonijalizam, studije roda, istorija, psihoanaliza, kibernetika, teorija medija, studije kulture, bioetika, itd, ipak kao što su Ričard Šekner i Barbara Kiršenblat-Gimblet uočili, studije izvođenja, kao »provizorno srastanje u pokretu« su više od »zbira svojih uključenja«, jer studije izvođenja ne proučavaju samo tekstove, arhitekturu, vizuelne umetnosti, ili bilo koji predmet, artefakt, ili kulturu samu po sebi, već samo onda ako su oni sagledani »kao« izvođenje, odnosno kao praksa, događaj, ili ponašanje. U stvari, kako tvrdi Barbara Kiršenblat-Gimblet, to je pre »oživljavanje« ili »živost« (liveness) umetničkih oblika, jer studije izvođenja ne tumače samo neku radnju ili posmatraju samo izvođenje nekog teksta, već čitav proces (umetničkog) stvaranja, kao i njegovu recepciju.

Jedna od polaznih tačaka studija izvođenja takođe su istorijska avangarda i savremena vizuelna umetnost koje su od samog početka dovele u pitanje medijsko razgraničenje, koje se namerno brisalo ili se briše, bilo između žanrova, disciplina ili kulturnih tradicija. Upravo ono što je privuklo predstavnike istorijske avangarde, privuklo je teoretičare izvođenja (kao npr. pekinška opera, balinežanski ples, cirkus, itd.). Takvo »mešanje« kategorija nije samo proširilo raspon onoga što se može definisati kao »proces umetničkog stvaranja«, već je omogućilo razvoj umetnosti izvođenja ili performansa, koje nije samo pozorišno, ali koje dematerijalizuje predmet umetnosti i približava se uslovima izvođenja.

Pored interdisciplinarnosti, studije izvođenja su takođe i interkulturalne i postkolonijalne. U današnjem svetu sve kulture su u neprestanoj interakciji, i ne postoji nijedna sasvim izolovana kultura, uprkos zalaganjima kulturnih čistunaca. Istovremeno, razlike među kulturama su toliko duboke da nijedna teorija izvođenja ne može da pretenduje na univerzalnost. Sadašnje sredstvo kulturalne interakcije, globalizacija, unosi u svakodnevni život ekstremnu neravnotežu moći, novca, pristupa medijima i znanju, kontroli resursa. Mada je uočeno da je globalizacija na određen način novi oblik kolonijalizma, ona se takođe razlikuje od kolonijalizma na mnogo ključnih načina: zagovornici globalizacije obećavaju da će »slobodno tržište«, internet, i tehnički i naučni progres omogućiti bolji život. Globalizacija takođe uvodi i izjednačava popularnu kulturu (popularna »amerikanizacija«: brza hrana, savremena pop muzika, filmovi, igrice, itd.) sa visokom kulturom. Kulturna »uravnilovka« i »bešavna« komunikacija omogućavaju transnacionalnim entitetima da prenesu svoju poruku. U novom, neoliberalno-tržišno orijentisanom svetu, vlade i velike korporacije nalaze da je mnogo lakše vladati i oblikovati tržište u saradnji, radije nego u sukobu sa radničkom klasom. Kako bi što bolje obezbedili njihovu saradnju, informacija ne treba samo da se s lakoćom globalno prenose, već i veoma vešto. Očigledna pobeda »demokratije« i tržišnog kapitalizma ide ruku pod ruku sa kontrolisanim medijima. Još uvek ostaje otvoreno pitanje da li će internet na kraju biti arena otpora ili saučesništva. Ali čitava problematika bi nas odvela u područje koje trenutno nije tema ove rasprave.

Cilj je da se iz svega navedenog izvede zaključak da studije izvođenja istražuju veliki broj predmeta i koriste veliki broj metodologija kako bi se bolje razumeo ovaj današnji kontradiktorni i uzburkani svet. Ali za razliku od drugih, daleko tradicionalnijih akademskih disciplina, studije izvođenja ne organizuju svoje predmete i metode u jedan jedinstven sistem. U poslednje vreme je toliko očigledno svima, ne samo teoretičarima izvođenja, da je teško organizovati znanje u koherentnom vidu sistema, kakvi su poznati u istoriji zapadne epistemologije od antičke Grčke do 20. veka. U suštini, teoretičari studija izvođenja kroz paradigmu izvođenja, svesno izražavaju tenzije i posebnosti koje vode današnji svet. Niko više u svetu studija izvođenja nije u stanju da »kontroliše« celu oblast. Ovo je takođe zbog toga što studije izvođenja poseduju »veliki apetit« za suočavanje sa, ili stvaranjem novih oblika izvođenja, namerno insistirajući na činjenici da poznavanje neke kulture nikada ne može da bude potpuno (Kliford Gerc). Prema Šekneru, kada bi studije izvođenja bile umetnost, onda bi one bile avangarda. Naravno, da su studije izvođenja kao disciplina blagonaklone prema avangardi, marginalnom, »otkačenom«, manjinama, subverzivnom, uvrnutom, queeru, potlačenima, obojenima, itd. Stoga je teško zamisliti potpunu koherentnost ili unisonost. Oni koji se bave studijama izvođenja aktivno pružaju otpor stvaranju jedinstvenog, ili novog oblika znanja ili metodologije o kojoj kosmologisti sanjaju u svojoj potrazi za »opštom teorijom«.


Ipak ovde se ne mogu izbeći objašnjenja za izraz performans koje postoje npr. u Vujaklijinom rečniku: performans: engl. izvršenje, predstava; tehn. učinak, osnovne snage, karakteristika motora ili mašine; odnosno ling. iskaz kojim se vrši radnja, dat u zapovednom načinu. (Videti Milan Vujaklija, Rečnik stranih reči i izraza, Beograd: Prosveta, 1996/7). Ovde takođe navodim i definiciju iz Englesko-spskohrvatski rečnika, Mortona Bensona, treće izdanje (Prosveta: Beograd, 1990), gde to perform znači: izvesti, izvršiti (dužnost), praviti (čuda), raditi, funkcionisati, istupati (na sceni), igrati, svirati; a perfomance znači: izvođenje predstave, izvršenje dužnosti, istupanje, uspeh, igranje, sviranje, performans, učinak, rad, tehničke osobine motora/oružja, upotreba jezika.

Videti Thomas Samuel Kuhn, The Structure of Scientific Revolutions, Chicago: University of Chicago Press, 1962.

»A Provisional Coalescense on the Move, Performance Studies is More Than the Sum of Its Inclusions.« Barbara Kirshenblatt-Gimblett, izveštaj za Rockefeller Foundation, http://www.nyu.edu/classes/bkg/ps.htm

Videti Marsel Gose, Demokratija protiv same sebe, prevod Radoman Kordić, Filip Višnjić: Beograd, 2004, jer ova knjiga i u tematskom i problemskom smislu predstavlja pravi primer analize liberalno-demokratske tradicije u modernim društvima Zapada. Marsel Gose se zalaže za radikalnu reviziju psihoanalize u društvenom kontekstu, preispituje vladajući diskurs o ljudskim pravima, kao i novu poziciju »subjekta« u socijalno-ontološkom smislu. Veliki deo knjige, osim što je posvećen problemima religije u savremenom društvu, analizira i napetost odnosa između pojedinca i društva, što je najveće moguće iskušenje za savremena društva. Ustaljeni model naučnog tumačenja ovog fenomena u francuskoj antropološkoj tradiciji stalno se kretao između holizma i metodološkog individualizma (Emil Dirkem, Marsel Mos, Luj Dimon). Marsel Gose postavlja slično epistemološko pitanje: da li autonomija individue reprodukuje heteronomiju društvenog »bivstva« ili je ipak reč o obrnutom redu stvari? Gose uočava da svaki društveni fenomen ima dovoljno unutrašnjeg potencijala da demonstrira sopstveno naličje, odnosno da nijedan postmoderni mislilac ne može da izbegne recidive klasičnog hegelijanskog diskursa.

Richard Schechner, Performance Studies: An Introduction, op. cit., 2003, str. 3.



—————————————–


Epistemološka mapa studija performansa


Studije performansa/izvođenja (performance studies) i pojmovi performansa (performance), izvođenja (performing) i izvođačkih umetnosti (performing arts) se u oblasti umetnosti i kulture u savremenim značenjima pojavljuju 1960ih i 1970ih. Načini njihove artikulacije i istraživanja znatno su se promenili od tada. Te promene, na epistemološkom nivou, mogu se uzeti i kao simptom bazičnih tendencija koje se poslednjih decenija dešavaju na čitavom polju humanistike.

Studije performansa su 1960ih i 70ih uvedene u severnoameričkom kontekstu, a najznačajniju ulogu odigrao teoretičar teatra Ričard Šekner (Richard Schechner). Njegova tvrdnja je da je temelje ovoj oblasti skicirao sredinom 1960ih, kada je u eseju Pristupi teoriji/kritici iz 1966. formulisao studije »izvedbenih aktivnosti čoveka« (performance activities of man). Prvu knjigu koja se može smatrati sistematizacijom studija performansa i originalnom teorijom u toj oblasti je napisao Šekner – Teorija performansa iz 1977. Za ove početke, značajno je da je u njujorškom teatarskom krugu, postojala izrazita težnja da se odbaci vladajuća agenda dramskog teatra u korist novih veza sa istorijskom avangardom i off off Brodvejom, koje su realizovale neoavangardne umetničke skupine.

Od sredine 1970ih studije performansa određuje saradnja teatrologije i antropologije-sociologije, a pre svega kolaborativni rad Šeknera i Viktora Tarnera od 1977. Osnova te saradnje su težnje Ričarda Šeknera, Filipa Zarilija, Majkla Kirbija i dr. da se istraživanja i praktični dometi teatra prošire na čitavo područje umetnosti, kulture i društva, kao i Tarnerova težnja da ritualizovani društveni život prouči primenom teatarskih formi. Tarnerov rad u tome nije bio usamljen, te su studijama performansa značajno doprinele i sociološko-antropološki radovi Kliforda Gerca i Ervinga Gorfmana. Osnovno za ovu fazu je veza teatra i rituala. Erika Fišer Lihte sagledava ovu vezu u dužoj perspektivi i smatra je najvećim obrtom u razmatranju teatra u 20. veku, jer se njom menja dotadašnji glavni fokus na dramski tekst i preusmerava na izvedbu. Tako se i istorija drame kao glavna oblast proučavanja teatra, vezana za istoriju teoriju književnosti zamenjuje studijama performansa. Kasnije je ta veza dosta kritikovana, mada i do danas ostaje važno i često primenjivano epistemološko oruđe studija performansa. Aldo Milohnić joj posvećuje celo poglavlje u svojoj knjizi (radni naslov Govorica in predstava, u pripremi, Maska, Ljubljana, 2009), ističući da je ritual u teatru moguć samo kao teatralizovani ritual, a da teatar kao ritual u savremenom društvu nije moguć jer je to društvo sekularno a ritual je praksa religioznog društva. Ono što obeležava taj period-radni okvir jeste programska interdisciplinarnost, koja se zasnivala na formalnoj razmeni naučnih metoda i metaforičkoj razmeni naučnih objekata između teatrologije i socijalne antropologije. U skladu sa tim, postalo je naučno moguće, a ubrzo i akademski prihvatljivo u svakom obliku društvenog života pronalaziti teatarske forme, izučavati društveni život putem formalnih teatroloških metoda, a u teatru fokusirati antropološko-sociološke procese. Ipak, ono što je novu oblast činilo »starom«, jeste objektivističko-pozitivistički pristup »objektima« proučavanja, karakterističan za nauku tog doba uopšte.

1980ih godina studije performansa potresa »teorijska eksplozija« – proizašla iz francuske kritičke teorije 1960ih i 70ih, prenete u angloamerički kontekst – koja je zahvatila zapadnu humanistiku u tom periodu. Mnogi angažovani u polju studija performansa, koje od 1980ih godina postaje naučna disciplina na nekoliko univerziteta, prihvataju kao prioritetne mikrokulturalne problematike podsticane iz okvira studija kulture (Šekner i Marvin Karlson), dok drugi počinju primenu aktuelnih društvenih, filozofskih i humanističkih makroteorija u polju studija performansa (npr. Herbert Blau, feminističke autorke itd.). Ipak, iako u tom periodu veoma emancipatorske, pre svega zbog promocije otvorenosti problemskog polja i podsticanja metodološkog spoja nauke, teorije i umetničke prakse, studije performansa u načelu dugo ne prihvataju osnovnu epistemološku promenu koju je teorijska eksplozija donela u polju humanistike – uvođenje konstruktivizma ili relativizma kao pristupa proučavanju. Većina značajnih studija iz ove oblasti nastala 1980ih uvodi nova teorijska interesovanja (masmediji, popularna i masovna kultura, inter- i multikulturalizam, mikroidentiteti itd.) i nove metode rada (angažovanost teorije, emancipacija, eklekticizam, postmoderno »meko pismo« itd.), dok epistemološko polazište ostaje blisko ranijem – putem novih metoda proučavaju se predmeti i dalje shvaćeni kao zatečeni fenomeni. Ričard Šekner čak i u knjizi Studije performansa iz 2003. donekle zadržava neinterventnost studija performansa, kada ukazuje na njihovu funkciju »objašnjavanja performansa«. Na taj način, mehanizmi konstruisanja naučnih i teorijskih problema, kao i determinisanost pozicija teoretičara, ostaju »bezbedni« od problematizacija koje su nove teorije, pre svega poststrukturalizam, feminizam i dekonstrukcija, donele.

Zbog ovog „propusta”, moglo bi se reći da na prelazu 1980ih i 1990ih i ranih 1990ih, studije performansa deluju kao u izvesnoj meri reakcionarna akademska teorijska praksa, okoštala oko netransparentnih i paradigmi kao što su pozorišna antropologija, multikulturalizam, energija, ritual, liminalnost, transdisciplinarnost itd. Tako u vreme početaka ekspanzije Imperijalnog globalizma i otpora njemu, studije performansa ostaju pomalo »razbarušena«, tipično-postmoderna američka teorijska platforma, bez osnovnog kritičkog oruđa – problematizujuće i interventne samorefleksije ovde-i-sad. Tome je naročito doprinelo prenošenje paradigmi, koncepata, pojmova i praksi iz jednog geo-političkog i istorijskog konteksta u drugi, omogućeno upravo kvazi-neutralnim pozitivističkim pristupom. Ono što je zaboravljeno je da u tom drugom kontekstu studije performansa mogu postati sredstvo konformističkog reprodukovanja onoga što je nekada-negde imalo kritičku dimenziju, a zatim-tamo postalo saveznik neoliberalno-kapitalističkoj logici Imperije (tzv. zapadnocentristički etnografizam).

Sredinom 1990ih epistemološka platforma studija performansa se ponovo značajno menja. Osim što se studije performansa pojavljuju u novouspostavljenim područjima globalnog sveta – npr. Istočnoj Evropi – i što se dalje razvijaju primene poststrukturalizma, studija kulture, teorija performativa, psihoanalize, feminizma, studija medija, izvodi se promena na razini naučno-teorijskog polazišta u smeru ne-univerzalnog konstruktivizma. Filip Zarili je izveo prvo veliko preispitivanje u seriji tekstova od kraja 1989-99. I Šekner u poslednjim studijama eksplicitno uvodi konstruktivističke stavove, insistirajući na interventnom pristupu »kao performansu«, umesto pozitivističkog »jeste performans«, ali i zahtevajući od teoretičara ekspliciranje subjektivne pozicije i odgovornost za specifičnu interpretaciju, odnosno za konstruisanje objekta proučavanja. Tome doprinosi i širenje polja studija performansa na do sada neuključena geo-politička područja, njihovu sve stabilniju akademizaciju, kao i pojava velikog broja novih teoretičara, oblikovanih u drugačijim teorijsko-političko-umetničkim klimama i neopterećenih emancipatorskim zamislima ranih studija performansa. Vezano za ovu promenu, izvodi se i drugi značajni paradigmatski pomeraj – a to je upotreba metoda i problema drugih teorijskih praksi i oblasti kao instrumentalnih i analitičkih umesto formalnih i metaforičkih sredstava (institucionalna pitanja, makropolitički i -ekonomski problemi, biopolitika i biomoć, digitalni mediji, novi modeli organizacije, biotehnologija itd.). Da bi ta promena bila izvedena, bilo je neophodno prethodno izvesti promenu bazičnog teorijskog polazišta. Zahvaljujući ovim pomerajima, dolazi do ekspanzije studija performansa u poslednjoj deceniji, te se izgrađuje jedna od najproblematizujućih teorijskih platformi sveta umetnosti i kulture u globalnom društveno-političkom kontekstu.

* * *


Studije performansa i performans – uporedni pregled postavki i primena pojma

Studije performansa, performans, izvođenje i izvođačke umetnosti su relativno novi i ne sasvim stabilni umetnički i teorijski pojmovi, koji se često primenjuju i odnose na različite umetničke i teorijske prakse, ne samo kroz istoriju već i sinhronijski. Izložiću neke od onih načina uspostavljanja i primena tih pojmova koji deluju kao najznačajniji.


  • pristupi pojmovima: Šekner (Pavis, Leman) – Mekenzi (Fortije, Auslender, Karlson)

Prema Šekneru, pojam performansa prevazilazi umetnost i odnosi se na različite izvođačke prakse zastupljene u umetnosti, kulturi i društvu. Ono što je karakteristično za njegov rani pristup je bliska veza sa sociologijom i antropologijom 1970ih. U to vreme, one su pokazale veliko interesovanje za proučavanje kulturnih i društvenih događaja kao performansa, odnosno za proučavanje društvenog života prema analogiji sa scenskim ili teatarskim predstavama. Primenjujući i razvijajući te analogije, Šekner uspostavlja transdisciplinarni pojam performansa, koji se može posmatrati u gotovo svim ljudskim društvenim aktivnostima. Iako bi se tom pristupu sa sadašnje tačke gledišta moglo zameriti zaobilaženje problema institucionalne zasnovanosti različitih praksi, on se, međutim, zasniva na jednom aspektu koji delimično uračunava ovaj problem. To je »obnovljeno ponašanje« (eng. restored behavior), tj »pokazivanje činjenja« (eng. showing doing). Ono se odnosi na svesno razdvajanje aktivnosti/ponašanja od onoga koji je/ga izvršava. Drugim rečima, između njih postoji određena distanca, uslovljena društvenom determinacijom ljudskog ponašanja i njegovih modela. U tom smislu, pojam performansa se kod Šeknera ne odnosi na svaku ljudsku aktivnost, ponašanje ili izvođenje, već na ono izvođenje koje je »svesno da je izvođenje. Pri tom, na ovaj prigovor se danas može odgovoriti i primedbom da je taj pristup determinisan kasnije artikulisanom metodološkom odlukom. A to je da savremene studije performansa odbijaju pozitivan pristup performansu kao fenomenu, a umesto njega koriste konstruktivistički pristup performansu kao problemu.

Pored svega, Šeknerov pristup kulturalnom performansu je jedan od ključnih za konceptualizaciju performansa upravo kao umetničke prakse 1980ih i 1990ih u okviru studija kulture. Primenjujući pomenute analogije sa socio-antropološkim razmatranjima, Šekner izvodi značajan obrt. Dok su sociolozi i antropolozi kulturalne i društvene prakse posmatrali po analogiji sa umetničkim izvedbama, Šekner umetničko delo (performans) postavlja u ravan sa bilo-kojim kulturalnim artefaktom (kulturnim ili društvenim performansom). Na taj način – kako su kasnije primetili Marvin Karlson i Džon Mekenzi- izvodi se feedback iz oblasti kulture i društva. Ove oblasti su prethodno uvele performans iz oblasti teatra – prvo kao metaforu, a zatim i kao formalno oruđe – a sad ga vraćaju umetnosti kao sredstvo analize (funkcionalno) umetnosti kao društvene prakse. Ovim obrtom, koji inicira Šekner, otvoreno je polje za razmatranje izvođačkih umetnosti i performansa u okviru savremenog koncepta »umetnosti u doba kulture«, gde umetničko delo gubi modernističku »auru« i ekskluzivnost i posmatra se kao artefakt kulture.


Najaktuelnija teoretizaciji ove tematike – Jon Mekenzi, u knjizi Izvedi ili inače. Mekenzijeva studija je pokušaj prosistemskog uspostavljanja opšte teorije performansa. Performans je tu postavljen kao imperativna paradigma savremenog Zapadnog društva, na šta je ukazano i naslovom, preuzetim sa korica poslovnog magazina Forbes. U tom smislu, Mekenzijeva opšta teorija performansa, kao »predavačka mašina«, je i odgovor na performans kao društveni zahtev, tj. »onto-istorijsku formaciju znanja i moći«. Njegova teoretizacija tako nije ograničena na jednu vrstu performansa, već uračunava i razlikuje posebne i specifične upotrebe/značenja ovog pojma kroz različite društvene razine.

Ono što je ovde pre svega značajno jeste Mekenzijeva teoretizacija kulturnog performansa, ali se ona ne može razumeti bez njene uzglobljenosti u opštu paradigmu koju Mekenzi gradi.

On polazi od razmatranja performansa i performativa Markuzea, Liotara i Džudit Batler.

S te pozicije, konstruiše:

  1. višeslojni pojam (naslagu, stratum) performansa, koji razmatra kroz
  2. tri paradigmatska performans sloja:
  • (2.a) institucionalni performans,
  • (2.b) tehnološki performans i
  • (2.c) kulturalni performans, a te slojeve preko

3.   konkretnih performans-blokova (diskurz performativa/otelovljenih performansa)

On ovu problematiku prenosi i na plan istraživanja, kao:

  • menadžment performansa, za (2.a);
  • tehno-performans, za (2.b); i
  • studije performansa, za (2.c),

ukazujući na generalni zahtev za performativnošću savremenog znanja i moći koja zamenjuje paradigmu »discipline«, karakterističnu za 18. i 19. vek.

Mekenzi ovom shemom zapravo i pokušava da rekonstruiše prelazak s pojma discipline na koncepciju izvođenja (kojom je obuhvaćena i teorija performansa).

Razmatranje kulturnog performansa određeno je socijalnom delotvornošću performansa i njegovim izazovom savremenom društvu. Konstruisanje ove problematike dato je kroz razvoj koncepta performansa i studija performansa od 70ih, vezan za konvergenciju teatarskih i socioloških istraživanja. Mekenzi ih postavlja na raskršću sociološko-antropološko-etnoloških upotreba teatra kao modela ispitivanja rituala i svakodnevnog života, i upotreba liminalnih rituala kao modela kojim se provocira tradicionalna koncepcija Zapadnog teatra. Performans kao nova forma društvene delotvornosti, uobličena na raskršću teatar-i-ritual, u početku privileguje telo, živo izvođenje i prisustvo. Povezujući zatim kulturalni performans sa teorijskom eksplozijom Mekenzi ukazuje na transformaciju koju je paradigma performansa i studija performansa preživela. Tako, koncepti liminalnosti i živog prisustva, na početku određujući za paradigmu performansa, bivaju zamenjeni problematikama tekstualnosti (politike, diskurzivnih praksi, reprezentacija) u 1980im i 90im. Kroz pomeraj od teatra ka teoriji, a zatim i problem »liminalne normativnosti« Mekenzi konstruiše pojam kulturalnog performansa kao aktuelnu problematiku Zapadne kulture i društva, odnosno »postindustrijskog i postkolonijalnog sveta« koji karakteriše »volja-za-delujuće izvođenje«.

* * *


Korisna dalja literatura:

  • Schechner, Richard, Performance Studies: An Introduction, Routledge, London-New York, 2006 (2003)
  • McKenzie, Jon, Perform or Else: from discipline to performance, Routledge, London-New York, 2001, Introduction, 0. Challenges, str. 1-27 (Izvedi ili snosi posledice, CDU, Zagreb, 2006).
  • Fortier, Mark, Theory/Theatre; An Introduction, Routledge, London-New York, 2001
  • Carlson, Marvin, Performance; A Critical Introduction, Routledge, London-New York, 1999
  • Auslander, Philip, From Acting to Performance; Essays in Modernism and Post-modernism, Routledge, London-New York, 1997
  • Gofman, Erving, Kako predstavljamo sebe u svakodnevnom životu, Geopoetika, Beograd, 2000
  • Turner, Victor, Od rituala do teatra; ozbiljnost ljudske igre, August Cesarec, Zagreb, 1989.

http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/digg_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/reddit_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/stumbleupon_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/delicious_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/furl_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/technorati_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/google_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/myspace_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/facebook_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/twitter_48.png

Category: Apstrakti i tekstovi predavanja

Tagged: , , , , , , , , , ,

Leave a Reply

You must be logged in to post a comment.

"Uvod u studije performansa" je izborni kurs na prvoj godini doktorskih studija na grupi za Teoriju umetnosti i medija. Koordinatorka kursa je prof. dr Aleksandra Jovićević. Predavači na kursu su dr Aleksandra Jovićević i dr Ana Vujanović. Cilj kursa je upoznavanje sa aktuelnim temama studija izvođenja (performansa), aktiviranje stečenih znanja i njihova praktična primena u radu, stimulacija samostalnog teorijskog rada, kao i podrška kritičkom mišljenju, saradnji i otvorenosti za (samo-)problematizaciju.