UVOD U STUDIJE PERFORMANSA

Icon

blog kursa “Uvod u studije performansa” na Interdisciplinarnim postdiplomskim studijama Univerziteta umetnosti, Beograd

Prikaz “Performance studies: An introduction”, Richard Schechner (5. poglavlje “performativity”)_Bojana Matejić


Ričard Šehner (Richard Schechner), and
profesor studija performansa na njujorškom univerzitetu, hospital
markira pojam performativnost (performativity) kao fundamentalno važan u odnosu na ispitivanje određenih ključnih termina, nurse
teorija i umetničkih praksi u studiji Performans studije: uvod (Performance studies: An introduction).

Šehner ukazuje na delotvornost međusobno bliskih pojmova kao što su performativ/performativno (performative) i performativnost (performativity). Ovi pojmovi karakterišu entitete koji nisu oficialno i formalno performansi već ispoljavaju odlike performansa. Pojmovi performativ/performativno i performativnost imaju širok diskurs pojavljivanja, upotrebe i značenja ne samo u profesionalnim interdisciplinarnim oblastima izučavanja, u kojima se ovi pojmovi češće pojavljuju, već i u svakodnevnom životu. Najčešće upotrebe su sledeće: 1. Performativ kao imenica inicira zamisao reči ili rečenice koja sprovodi/aktualizuje događaj; 2. Performativno kao pridev upućuje na kvalitete/odlike performativnog/performansa koji poseduje neki entitet (tipičan primer jeste koncept performativnog pisanja). 3. Performativnost (performativity) se ukazije kao širi pojam/instancija nekog šireg pojma, jer  pokriva ekstenzivno polje mogućnosti pojavljivanja u svakodnevnom (medijskom, društveno-političkom, artističkom, personalnom) životu. U pitanju je instancija pojma koji se opire, klizi, koja se ne da uhvatiti, locirati ili značenjski odrediti. Šehner ukazuje na nekoliko relacionih diskursa u odnosu na pojam performativnosti u cilju bližeg razumevanja pojavnosti i vidova aktualizacije ovog pojma i to:

1. U odnosu na Ostinovo (J. L. Austin, filozof i lingvista) određenje pojma performativnog u studiji Kako delovati sa rečima (How to do things with words, 1962). Ostin je upotrebio reč performativ da objasni određenu vrstu iskaza koji pokreće/izvodi neku radnju/akciju/događaj: „Reći nešto znači uraditi nešto.“[1] U pitanju su iskazi koji nisu konstativi (ne opisuju, ne utvrđuju) već vrše neku radnju. Iskazivanjem određenih rečenica ljudi izvode određene postupke/akcije/radnje, drugim rečima, deluju u svakodnevnom životu. Delotvornost performativa se ne određuje u odnosu na stvarnost, već u odnosu na kriterijum učinka/delovanja. Prema tome, bitno je ukazati da Ostin razlikuje iskaze koji deluju/koji pokreću činjenje/delovanje u odnosu na iskaze koje naziva „nesrećnim“ („infelicitous“). Nesrećni performativi jesu iskazi koji su izrečeni na neodgovarajući način (okolnostima) ili su u pitanju oni iskazi koji opisuju ili reprezentuju akcije/događaje. Primer za to jesu performativi ili iskazi glumaca u klasičnom teatru koje Ostin naziva „parazitskim“; oni „parazitiraju“ na jeziku, jer predstavljaju determinisane modifikacije. Ostinova eksplikacija i konstelacija pojma performativa biće kritikovana sa stanovišta teorije dekonstrukcije Žaka Deride (Jacques Derrida). (Pridavajući važnost pre svega pojmovima citata i palimpsesta, Derida će ponuditi paradoksalno tvrđenje da je svaki uspešan performativ nužno „nečist“ performativ, jer ga karakteriše citatnost).

2. Sledeći diskurs se vezuje  za određenje pojma performativa u razmatranjima Džona Serla (John R. Searle). Serl se velikim delom oslanja na Ostinove tvrdnje. On određuje pojam performativa u odnosu na pojam takozvanog govornog čina (Speech act). Po Serlu, govorni čin ili jedinica lingvističke komunikacije jeste produkcija/emisija, delovanje rečeničnog tokena pod određenim uslovima. Iz toga proizilazi da jedinica lingvističke komunikacije nije simbol, reč, rečenica ili token već produkcija/emisija simbola, reči, rečenice ili tokena u izvođenju (performativu) govornog čina. Kao i Ostin, Serl razlikuje „normalni realni svetovni govor“ koji se izvodi pod određenim uslovima od „parazitskih“ formi diskursa kao što su fikcija, gluma. Šehner problematizuje, ali i opravdava njihove stavove u odnosu na njihovo tradicionalno shvatanje umetnosti kao „ogledala života“.

3. Sledeće diskurzivno polje u odnosu na koje Šehner postavlja pojam performativnosti jeste polje postmodernizma. Teoretizacije koje problematizuju i slamaju humanističke, hijerarhijske metajezike karakterišu postmodernističe studije. Prema Šehneru, fundamentalna odlika postmodernizma jeste zahtev za „performans principom“ (performanse principle) u svim aspektima socijalnog i artističkog života. Pojam performativnosti je, u tom smislu, u međuzavisnosti sa pojmovima moći i znanja. Autor navodi rana razmatranja francuskog teoretičara Liotara (Jean-Francois Lyotard), koja se tiču koncepta moći. Moć zavisi od optimizacije performansa u postmodernoj epohi. Po Liotaru, radi se o performativnosti iskaza koja se ukazuje kao samolegitimišuća.

4. Šehner, dalje, ističe polje simulacije i simulacionizma u odnosu na koje je moguće mapirati pojam performativnosti. Po teoretizacijama Žana Bodrijara (Jean Baudrillard), simulacija jeste kopija bez referenta. U pitanju je pojavnost koja nije imitacija niti pretvaranje. Simulacija je replikacija sebe kao druge/prethodne – replikacija replikacije – što je čini kopijom bez referenta. Po Šehneru ova odlika čini simulaciju očiglednim primerom performativa. U osnovi toga stoji koncept nemogućnosti determinacije razlike između kopije i originala. Odluka o tome da li je nešto kopija ili original, prema Šehneru, zavisi od date ideologije i njenih interesa. Koncept peformativnosti možemo mapirati u odnosu na primer simulacije u svakodnevnom životu na koji ukazuje Žan Bodrijar. U pitanju je situacija kada određena ličnost simulira bolest. Iako je svesna da, zapravo, nije bolesna, simulirajući bolest, ona proizvodi simptome bolesti, te takvo ponašanje/izvođenje čini da bolest zaista percipiramo kao stvarno. Ovakav primer, sveprisutan u socijalnoj, medijskoj i umetničkoj stvarnosti, Šehner predstavlja šemom:

real life –> pretending –> acting on stage –> simulating –> real life

Šema pokazuje progresiju sa leva na desno. Performer (u širem smislu reči) sprovodi činjenje sa ubeđenjem da nadilazi pretvaranje koje karakteriše početak performansa/događaja. Radi se o aktuelizaciji događaja preko pretvaranja (pretending), akcije/delovanja, simuliranja i do ponovnog povratka u „stvarnost“. Na taj način se prikazana eksperimentalna „traka“ izvodi. Naravno, kako Šehner navodi, ostaje problemsko pitanje da li je „drugi život“ stvarnost ili ne. Šehner ukazuje da je ovaj problem ključno filozofsko, etičko pitanje vezano za pojam simulacije u današnjem svakodnevnom svetu.

5. Po Šehneru, postmodernizam i postrukturalizam jesu bazični teorijski diskursi za istraživanje, markiranje i promišljanje o pojmu performativnosti u kontekstu postrukturalističkih studija performansa. Postrukturalizam i postmodernizam treba shvatiti kao pojmove koji su u relaciji. Postrukturalizam se ukazuje kao diskurs kulturalnih, lingvističkih i filozofskih kretanja prema radikalnoj kritici strukturalizma, započetih u Francuskoj tokom šezdesetih godina prošlog veka. Istorijsko-hronološki, postrukturalizam je kao „ideološka struja“ kulminirala izbijanjem studentskih protesta 1968. Teorija/filozofija dekonstrukcije Žaka Deride je ključna za razumevanje ekspanzije postrukturalističkih koncepata. Postrukturalizam problematizuje filozofske stabilne, celovite, hegemone, autoritativne, fiksirane, opšte, univerzalne, metafizičke pojmove u svim humanističko-naučnim sferama i strukturama. U tom smislu, po postrukturalističkim razmatranjima, svaka intencija, čin, aktuelizacija jeste performativ/performativna. Postmodernizam kao manifestacija postrukturalizma sprovodi postrukturalistička, dekonstruktivna načela u umetničkim interdisciplinarnim praksama (arhitekturi, vizuelnim umetnostima…) Postrukturalizam i postmodernizam u umetnosti insistiraju na konceptima procesualnosti, temporalnosti, neponovljivosti i uvođenju slučaja, citatnosti, te, Šehner povezuje koncept performativnosti sa pojmom flux. Kako navodi Šehner, fluks[2] iskustva i istorije jeste poprište borbe za prisvajanjem i aktuelizacijom moći.

Na primer, Derida posmatra proces pisanja (u širem smislu reči) kao ekstenzivno polje gde se odigravaju/izvode planovi moći. Onaj koji piše izvodi autorstvo koje je po Deridi temporalno. To znači da nema prvog ili finalnog pisanja, te da nema autora kao singularnog/jedinstvenog/celovitog izvora teksta. Tekst je ovde shvaćen kao intertekst jer je sačinjen od mnogostrukosti različitih tekstova kulture. Svaki tekst je sačinjen od beskonačno mnogo citata, te se jedinstveni događaj performativa na taj način ukazuje kao momenat učlanjivanja/premeštanja/presecanja, rekontekstualizacije označitelja iz lanca u lanac. Istorijski narativi, u tom smislu, poseduju takozvane „aporije“, „iskliznuća“, „pukotine“, „odsustva“, „zjapećih prostora“ i kontradikcija, te borbu za pisanjem istorije, reprezentovanjem događaja u nekoj hronološkoj liniji, karakteriše performativnost. U nameri da pokaže nestabilan i performativan karakter pisanja i značenja, Derida uvodi pojam differance (franc.) koji u sebi sadrži dve instancije difference (razlika) i defferal (odlaganje). Reč je o „drugosti“, „nedostataku/manjku“ fiksiranog i celovitog značenja. Ukazujući na to da je značenje uvek performativno (nestabilno i temporalno), Derida nas suočava da je pisanje uvek trag tragova različitih tekstova i odlagajuće u specifičnim datim okolnostima. U odnosu na to, teorija dekonstrukcije kritikuje Ostinove postulate. Za razliku od Ostinovog viđenja umetnosti i teatra, pravi primer postrukturalističkog i postmodernističkog stava prema umetnosti jeste Brehtov. On kaže da umetnost „nije ogledalo života/prirode, već instrument kojim se oblikuje život/priroda“.

6. Ričard Šehner ističe diskurs teorija identiteta koje problematizuju konstrukcije pola, kao polje gde se ukazuje koncept performativnosti. Osnovno pitanje koje se postavlja u okviru studija i teorija identiteta (u ovom slučaju rodnog identiteta) jeste sledeće: Da li je neka ličnost „žena“ ili „muškarac“ zato što genetika tako tvrdi, ili su u pitanju socijalne konstrukcije i modifikacije ovako postvljene binarnosti? Istraživanja oko koncepta performativnosti pružaju moguće odgovore na pitanje šta je to što konstruiše individualni identitet neke ličnosti i socijalnu realnost u nekom datom istorijsko-hronološkom trenutku. Na primer, Šehner navodi da „priroda“ nije priroda a priori već sociološki konstrukt koji se nameće sa ciljem da na neki način „opravda“ i „objasni“ postojanje i kraj ljudskog života. Šehner se oslanja na koncepte francuske teoretičarke Simon de Bovar (Simone de Beauvoir),  koja problematizuje ovakvo humanističko viđenje, izražavajući sumnju u postojanje biološki „determinisanih“ rodnih identiteta. Ona tvrdi da se ljudski život rađa kao „sirov“ materijal koji, potom, praksama socijalizacije, izvodi/aktuelizuje socijalnu konstrukciju određenog pola (ženski/muški). Svako novorođenče od najranijih dana uči kako da aktuelizuje kodifikovane modele ponašanja određenog pola (boja glasa, pokreti, oblačenje, seksualno ponašanje i dr.). Determinisane karakteristike ponašanja određenog pola su se menjale u različitim istorijskim periodima i kulturama. Šehner mapira koncept performativnosti u odnosu na postrukturalističke teorije identiteta, jer prema postrukturalističkim razmatranjima, identitet nije fiksiran, celovit, kozistentan, već nestabilan i podložan promenama; radi se o identitetu koji se izvodi. Džudit Batler (Judith Butler) će reći da: „Rodna realnost jeste performativna, što jednostavno znači da je realna samo u meri u kojoj se izvodi.“ Ona se zalaže za politizaciju i legitimizaciju „marginalnih“ rodnih i seksualnih opredeljenja (queer, gay, lesbian…)

7. Pojam performativnosti, po Šehneru, možemo locirati u diskursu teorija rasnih identiteta. Kulturalni konstrukt rase je, zapravo, kulturalno-ideološki i politički operativan pojam. Sa progresijom multikulturalnosti, „čvrste“ granice socijalnih kategorija rase bivaju pervertirane. Smer kretanja postrukturalističkog koncepta performativnosti vodi ka dekonstrukciji i pervertiranju stereotipa hegemonih društvenih rasnih grupacija (recimo, engleska kolonijalna društvena struktura) i drugosti kao inferiorne društvene grupacije (na primer, populacija Afroamerikanaca). Po postrukturalističkim teoretizacijama identiteta, rasni identitet kao i polni, jesu kulturalni, sociološki konstrukti koji se izvode na način, diktiran određenim ideološkim aspiracijama u nekom istorijsko-hronološkom trenutku.

8. Na kraju, pojam performativnosti se, kako navodi Šehner, dovodi u vezu sa izvođačkim/performans umetnostima (performance art). Termin performance art se po teoretičaru Robinu Brentanu (Robyn Brentano) prvi put pojavio oko 1970. godine da označi pojam investiranja umetnikovog tela u izvođenje procesualnog umetničkog dela pred publikom. Performans art, režirani ili nerežirani, karakteriše događajnost, efemernost, koncept uvođenja slučaja, te se dovodi u vezu sa hepeningom, fluksusom, eksperimentalnim teatrom. Kao takav, prvi put se pojavljuje u kontekstu prvih feminističkih pokreta, kasnih šezdesetih godina prošlog veka. Performans umetnost je na početku nastojala da problematizuje socijalne konstrukcije identiteta, pre svega socijalnu konstrukciju žene, pošto se prevashodno javila kao manifestacija feminističkih pokreta. U tom smislu treba istaći slogan „lično je političko“ (the personal iz political). Postrukturalističke teorijske propozicije oko koncepta performativnosti su učinile ovu formulaciju izvodljivom. Jedan od najpoznatijih primera ranih performansa pod sloganom „lično je političko“, koji pominje Šehner, jeste performans umetnice Karol Šniman (Carolle Schneemann) Interior Scroll 1975. godine.

Zaključak:

Performans možemo shvatiti na dva načina:

1) Kao performans u užem smislu reči – u pitanju je događaj koji je „ograničen“, „označen“, „uhvaćen“ „akcentiran“. To je vrsta performansa koju možemo locirati kao formalnu prezentaciju teatra ili epizode neke javne ceremonije, drame, glume.

2) Kao performans u širem smislu reči – postoje i manje „ograničeni“ performansi koji su deo svakodnevnog života, „uhvaćeni“ momenti sedenja, prelaženja ulice, spavanja, koje, kako Šehner objašnjava, prepoznajemo, akcentiramo i označavamo kao performanse. Po Šehneru performans podleže njaviše čulima vida i sluha.

Performativ, za razliku od performansa podrazumeva širi pojam. Ovaj pojam može biti takođe manje ili više određen kao i performans:

1) Performativ u užem smislu reči – podrazumeva specifičan određeni govorni čin speech act dakle iskaz koji deluje/pokreće na nešto (na primer, obećanje, poziv, dogovor i dr.)

2) Performativ u širem smislu reči – pitanju je performativ koji je teže percipirati, uhvatiti: to može biti „koncept“ ili ideja koja nije potpuno konceptualizovana, koja prethodi i pokreće mogućnost izvođenja radnje/događaja (na primer u događaja konceptualnoj, performans umetnosti)

Performativnost jeste najširi pojam, on je  instancija nekog pojma/iskaza koji prethodi ali nagoveštava događaj/činjenje/delovanje u svim oblicima i segmentima života. Da bi bliže objasnio ovaj pojam, Šehner uvodi sledeću analogiju: Kao što u klasičnom teatru postoji segment izvođenja as if (kao da), tako i pojam performativnosti poseduje, na neki način, instanciju as if.  U teatru segment as if predpostavlja i predhodi izmišljenim, utvrđenim, konceptualizovanim ulogama, karakterima, mestima, akcijama i narativima. Instancija as if u okviru pojma performativnosti ima širu svrhu i pre svega predpostavlja delovanje/aktuelizaciju/činjenje u svakodnevnom životu. To se može najbolje vezati za socijalne konstrukcije identiteta i izvođenje njihovih uloga. Instancija as if u odnosu na pojam performativnosti je kontingentna, ona predstavlja instanciju koja daje efekat u određenom momentu, ali je u isto tako sklona brzim promenama. Šehner ukazuje da se pojmovi performativa/performativnog i performativnosti, za razliku od pojma performansa pre vezuju za manje razaznatljive ljudske čulne osećaje: miris, ukus, dodir.

Na kraju, kao što smi imali prilike da vidimo, Ostinov koncept performativa se vezuje prvenstveno za domen lingvističkih istraživanja, odnosno, za iskaz koji deluje. Nakon toga (nakon šezedesetih godina prošlog veka) mnogi teoretičari su ukazali na mogućnosti širokog spektra pokaznosti i delovanja govornih činova u svim oblastima svakodnevnog života. Derida je isticao da svi ljudski kodovi i kulturalne manifestacije jesu permanentno „pisanje“, što predstavlja najeksplicitnij primer ovakvog mišljenja o performativnosti. Postrukturalističke teorije i studije performansa su inicirale zamisao ekstenzije i implementacije pojma performativnost u svekodnevni kulturalni diskurs. Postrukturačlističke teorije su ukazale da se svaki događaj, potencijalnost događajnosti iskaza, izvođenje i konstruisanje identiteta u svakodnevnom životu, može bliže odrediti upravo kroz prizmu različitih, ali međusobno veoma bliskih pojmova: performans, performativ/performativno, performativnost.

Studentkinja:

Bojana Matejić


[1] “To say something Is to do something.”Cit. cit. Richard Schnecher, Performance studies-an introduction, London, New York, Routledge, 2003, 110

[2] Po filozofiji Deleza i Gatarija, fluks podrazumeva kontinuitet koji neka materija poseduje u ideji odnosno, kontinuitet nekog pojmovnog ili konceptualnog entiteta – trajanje. Fluks se može interpretirati kao trajanje ideje koja dozvoljava događaj, koja je segment koji ga proizvodi.

Gatari, Feliks, Žil Delez, Anti-Edip, Kapitalizam i šizofrenija, Izdavačka knjižnica Zorana Stojaniovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1990, 30.

http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/digg_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/reddit_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/stumbleupon_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/delicious_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/furl_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/technorati_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/google_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/myspace_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/facebook_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/twitter_48.png

Category: Studentski radovi

Tagged: , , , , , ,

3 Responses

  1. ovde je mozda bitno da napomenem i to (sto nema kod schechnera) da je sama butler (na ciju se tezu o performativnosti roda uveliko pozivaju i studije performansa) objasnila sledece: performativ i performans nisu isto, jer performativ (od austina na dalje) konstitutivno odredjuje i mogucnost neuspeha, promasaja, neostvarenja. tako, po butler, performans je ono sto je izvedeno i time postalo vidljivo i cujno, dok performativ u tom smislu ostaje njegov negativitet (ono sto nije izvedeno). imajuci u vidu kontekstualnu prirodu performativa, to ima dalekosezne posledice na shvatanje izvodjenja roda. o tome cemo pricati na kasnijim casovima (o komunikaciji, telu i sl), pa sad uvodim samo kao polaznu napomenu, da biste imali uvid u problem i da ne biste mesali pojmove performansa i performativa – sto se cesto desava, pa se pojavljuju termini “performativne umetnosti” i sl…
    pozdrav, ana v

  2. bojana matejic says:

    Hvala na napomeni,
    vrlo je važno ukazati na tu distinkciju!
    Trudila sam se da suzim priču, koliko je bilo u mojoj moći, pošto sam već napravila malo duži prikaz nego što je, možda, bilo predviđeno.
    Međutim, iako Šekhner nije ekspicitno izneo razmatranja Judith Butler,on je ponudio citat iz knjige “Performative Acts and Gender Constitution” 1988, 521, 524-28(131 strana knjige “Performance studies: an introduction”) gde možemo pronaći upravo objašnjenje distinkcije na koju je ukazala prof. Ana Vujanović. To je upravo momenat kada Judith Butler kaže sledeće:”The distinction between expression and performativeness is quite crucial, for if gender attributes and acts, the various ways a body shows or produces its cultural signification, are performative, then there is no preexisting identity by which an act or attribute might be measured; there would be no true or falce, real or distorted acts of gender, and the postulation of a true gender identity would be revealed as a regulatory fiction…”i onda..” That gender reality is created through sustained social performances means that the very notions of an essential sex, a true or abiding masculinity or femininity, are also constituted as part of the strategy by which the performative aspect of gender is concealed…”

    pozdrav!
    Bojana Matejić

  3. andrija filipovic says:

    Ako nekog zanima detaljnije, imam ceo tekst Judith Butler pa joj/mu mogu dati da kopira.

Leave a Reply

You must be logged in to post a comment.

"Uvod u studije performansa" je izborni kurs na prvoj godini doktorskih studija na grupi za Teoriju umetnosti i medija. Koordinatorka kursa je prof. dr Aleksandra Jovićević. Predavači na kursu su dr Aleksandra Jovićević i dr Ana Vujanović. Cilj kursa je upoznavanje sa aktuelnim temama studija izvođenja (performansa), aktiviranje stečenih znanja i njihova praktična primena u radu, stimulacija samostalnog teorijskog rada, kao i podrška kritičkom mišljenju, saradnji i otvorenosti za (samo-)problematizaciju.