UVOD U STUDIJE PERFORMANSA

Icon

blog kursa “Uvod u studije performansa” na Interdisciplinarnim postdiplomskim studijama Univerziteta umetnosti, Beograd

07. Performans i/kao komunikacija: proizvodnja i čitanje značenja, performativnost i ekspresija (sažetak i literatura)


A.V. / 15. 04. 2010,  15:30-17:00 / učionica 19


Sažetak


Komunikacija je vezana za čovekovu opštu lingivstičku sposobnost, kojom se razlikuje od ostalih živih bića na planeti. Samim tim, ona je nužno prisutna u različitim vidovima (od verbalne do neverbalne), kao i u različitim oblastima interakcije i saradnje među ljudima (od ekonomije i politike, preko umetnosti do svakodnevnog života). Poslednjih decenija, međutim, ona menja status, te od usputnog nužnog aspekta prelazi u centar interesovanja mnogih društvenih oblasti.

Komunikacija sa publikom je postala imperativ performansa još u kontekstu istorijskih avangardi, a zatim i neoavangarde 60ih. Kasnije je, kao nemogućnost, postala opsesivna tema postmodernističkih performansa, često pod uticaj poststrukturalističkih teorija. U savremenom kontekstu, ona je preusmerena – od percepcije i recepcije „publike” kao jedinstvene mase (primalaca) ka institucionalnim (umetničkim i društvenim) dispozitivima komunikacije “gledateljstva” kao mnoštva singularnosti.

Izazvati provokaciju, uznemiriti građanske norme, promeniti recepciju i ponašanje publike, ukazati na nove percepcije vremena, prostora itd, uvući publiku u događaj, fizički je atakovati, presresti na ulici, suočiti se sa “mis-komunikacijom”, sa promašivanjem, odustati od komunikacije i ponuditi prazne znake ili telesnu doslovnost, shvatiti publiku u pluralitetu gledateljstva i preispitati nove komunikacijske kontekste, protokole i procedure koje takvo shvatanje nosi – to bi bila skica promene performansa kao komunikacijske prakse od avangarde do danas.

U aktuelnom društvenom kontekstu, problematika performansa kao komunikacije je vezana za “ekstazu komunikacije” – od razvoja masmedija, preko informatičkih tehnologija (pre svega interneta), do “post-fordističke” organizacije proizvodnje, koja je pre nego na proizvodnju materijalnih dobara usmerena na proizvodnju slika, ukusa, mišljenja, jednom rečju – na proizvodnju subjektivnosti. O tome govore mnogi savremeni teoretičari biopolitike i nematerijalne proizvodnje (Negri, Hardt, Virno, Lazzarato idr). Npr. Mauricio Lazzarato primećuje:

“If Fordism integrated consumption into the cycle of the reproduction of capital, post-Fordism integrates communication into it. (…) Consumption is no longer only the “realization” of a product, but a real and proper social process that for the moment is defined with the term communication.

Iz ovoga sledi da komunikacija danas postaje opšti društveni imperativ, jer radnik/ca u bilo kojoj oblasti više nije obavezan/na samo da “uradi posao”, već takođe (ako ne i pre svega) mora biti elokventan/na, otvoren/a i komunikativan/a – “on/a mora izražavati sebe, mora govoriti, komunicirati, sarađivati” (Lazzarato). Kritička teza je da ono što se danas pre svega komunicira jeste sama komunikacija. S tim u vezi, pojavljuju se i kritička preispitivanja aktivacije publike i insistiranja na njenom aktivnom uključivanju u proces komunikacije performansa, koje zastupaju mnogi reformatori teatra i performansa tokom 20. veka. Jedno od njih nudi Jacques Ranciere, tezom da samo shvatanje publike kao pasivnog elementa komunikacije reprodukuje društvene nejednakosti:

“Sve ove suprotnosti – gledanje/znanje, privid/stvarnost, aktivnost/pasivnost – nešto su sasvim drugo od logičkih suprotnosti između jasno utvrđenih pojmova. One zapravo definišu deobu osetilnog, a priori podelu pozicija i kapaciteta, kao i nekapaciteta prikačenih uz te pozicije. Drugim rečima, one su otelotvorene alegorije nejednakosti.”


KLASIČNA KOMUNIKACIJSKA SHEMA

pošiljalac – kodiranje – dekodiranje – primalac

> poruka (informacija) >

NB: Ovo je shema jednosmerne komunikacije. Dvosmerna komunikacija uključuje i feedback; sem pravca, ostali elementi ostaju isti.

Kodiranje i dekodiranje: medij (prirodni jezik, telo, elektronski, digitalni medij itd.)

Dva ključna problema: medij i kontekst u kojem se komunikacija odvija.

GOVOR – DISKURS (razmotriti odnose i razlike): protokoli i procedure razumljivosti

LOGOCENTRIZAM

formula: misao > govor > pismo

(govor izražava misao, pismo je zapis govora)

Tipična je za shvatanje iskazivanja i izražavanja u zapadnoj kulturnoj tradiciji, na njoj se zasniva i navedena komunikacijska shema. Poststrukturalizam, a naročito Derrida je najviše doprineo dekonstrukciji ove formule, ukazujući na materijalne prakse pisma: medij, kontekst


(POST)STRUKTURALIZAM: ZNAČENJSKI SISTEMI, TEKST I TEKSTUALNOST

Koncepti “teksta” i „tekstualnosti“ se pojavljuju u okviru lingvistike i književne teorije 1960ih i 70ih godina, na teorijskim platformama strukturalizma i poststrukturalizma. Pre svega kod Derride i Barthesa (+Greimas, Kristeva, Foucault), koji referiraju na de Saussurea – tekst nasuprot govoru (logocentrizmu; pismo) i nasuprot delu (završenom, autorizovanom tekstu).

Tekst 1 (strukturalističko-semiološko viđenje): To je zatvoreni značenjski sistem, sistem znakova, koji u sebi sadrži konzistentno značenje. Komunikacija se ostvaruje time što publika treba da ga (ispravno) pročita, da odgonetne njegovo značenje.

Tekst 2 (poststrukturalističko-semiološko viđenje): To je otvoreni značenjski lanac, koji proizvodi značenja u kontekstu, odn u suočenju s drugim tekstovima / označiteljska praksa, produktivnost, intertekstualnost. Ovakav tekst komunicira tek time što publika konstruiše njegovo značenje (smrt autora, rođenje čitaoca).

Tekstualnost (moja radna definicija): To je materijalnost teksta prožeta značenjem – „tekstura“, koja ga razlikuje od ostalih tekstova, i čini ga neodlučnim u pogledu njegove komunikacijske funkcije (reprezentacije i prenošenja značenja). Ta materijalnost nije fiksna, nego je u stalnom procesu proizvodnje – kao izvođenje značenja teksta i njegovih afektacijskih i kognitivnih aspekata (dolazeći u odnose sa kontekstima / tekstovima + dolazeći u kontakt sa čitaocima, kao subjektima i individuama). Tekstualnost je neodlučnost teksta, uslovljena njegovom označiteljskom (=društvenom) materijalnošću. Ovaj pojam je naročito bitan u razmatranju performansa i njegovih procesa komunikacije, s obzirom da se on nudi (dijaloškoj) socijalnoj situaciji kao značenjski potencijal, češće nego aktuelizacija značenja u zatvorenom značenjskom sistemu (za razliku od recimo programske orijentacije dramskog teksta, pa i dramske predstave).

Uticaj (post)strukturalističke teorije teksta na oblast performansa je ogromna: od teorijskih razmatranja (Ubersfeld, Pavis, de Marinis, Fischer-Lichte, Amelia Jones, Lehmann…) do performans praksi (Wilson, Mnouchkine, Pollesch, brojni postmodernistički performansi, prakse postdramskog teatra…)


AUSTIN: PERFORMATIV I TEORIJA GOVORNIH ČINOVA

Teorija performativa nastaje u britanskoj filozofiji jezika započetoj Wittgensteinovim istraživanjima jezičkih igara. 60ih je razvijaju J.Austin i P.Strawson, a 1969. J.Searl objavljuje knjigu Speech Acts. Nakon toga, performativ se razmatra u mnogim oblastima: lingvistici, poststrukturalizmu, postmodernoj teoriji, psihoanalizi, studijama kulture, teoriji književnosti i studijama performansa.

John Austin, teorija performativa – How to Do Things with Words: performativ vs. konstativ. Konstativi su iskazi koji nešto opisuju, utvrđuju činjenice, pa podležu kriterijumu istinit/lažan. Performativi su iskazi koji ne opisuju, niti utvrđuju, vrše radnju. Podležu kriterijumu učinka i određuju se kao uspešni i neuspešni. Bitan je problem značenja ako ono ne sledi iz gramatičke strukture iskaza, kao što je slučaj sa performativima. Austin tvrdi da ono zavisi od konteksta iskazivanja.

Opšta teorija govornih činova: lokucijski je čin iskazivanja, ilokucijski kad se u iskazivanju vrši radnja, a perlokucijski kad se nešto postiže iskazivanjem. Prema Austinu, odrediti značenje znači odrediti konvencije koje omogućuju ilokucijske činove, jer da bi se uspešno izvela govorna radnja nije dovoljno izreći performativni iskaz već veliki broj činilaca konteksta treba da teče ispravno. Austin dalje usložnjava problem vraćajući se intenciji. Kod njega je intencija uključena u konvencije izvođenja i time deo značenja performativa, ali značenje ipak približava psihologiji. Intencija određuje i granice cele teorije, zadržavajući je u polju ‘ozbiljne upotrebe iskaza u svakodnevnom govoru’. A scena je, po Austinu, par excellence primer ‘neozbiljnog’ govora:

»Performativni će iskaz, recimo, biti na naročit način jalov ili ništavan ako ga iskaže glumac na bini, ili ukoliko je izgovoren u pesmi, u monologu. [...] Jezik se u takvim okolnostima na sasvim specifičan način, razumljivo, ne upotrebljava ozbiljno, već na neki način parazitski u odnosu na njegovu normalnu upotrebu; ti načini potpadaju pod doktrinu izbledelosti jezika.«

Pitanje performativa postaje veoma bitno za performans i studije performansa, odnosno u situacijama kada nam fokus nije izvedba dramskog teksta, nego izvedba kao društveni događaj komunikacije koja se stvara i dešava “ovde-i-sada”. U ovoj oblasti neki autori razvijaju pojam “gestualnog performativa”; npr. Aldo Milohnić polazi od Austinove teorije i nadograđuje je Bourdiouovim pojmom “habitusa” i Brechtovim “gestusom”. Takođe, pojam performativa se dalje može posmatrati u svetlu Bakhtinovog šireg pojma “dijalogizma”, s obzirom da je po Bakhtinu svaki govorni čin društveni čin, te je iskaz uvek ispresecan mrežeom van-lingivstičkih (dijaloških) elemenata. (vid. npr. Lazzarato).

Savremeni autori koji istražuju performative performansa: Shoshana Felman, Timothy Gould, Judith Butler, Eve Kosofsky Sedgwick, Andrew Parker, Richard Schechner, Hans-Thies Lehmann, Krasimira Kruschkova, Aldo Milohnić, domaći autori: Miško Šuvaković, Bojana Cvejić, Ana Vujanović

Uticaj na performans: govor u prvom licu, autobiografski/identitetski performans, konceptualni ples


DERRIDA: DEKONSTRUKCIJA PERFORMATIVA / PISMO

U tekstu Potpis, događaj, kontekst Jacques Derrida preokreće postavku Austinovog problema scenskog performativa. Preispituje pojam konteksta, odn mogućnosti kontinuiranog totalnog konteksta koji omogućava komunikaciju, pa time i ozbiljnu performativnost. Po Derridi, takav kontekst nije moguć, jer nikada nije ‘apsolutno odrediv’ i u nedostatku aktuelno prisutne intencije stalno se mogu pronalaziti i dopisivati nove pojedinosti. A integritet smisla iskaza nije imun na njih, već one prodiru u njega. To važi i za svakodnevnu i za scensku situaciju. Tu je važno pitanje reprezentacijskog karaktera pisma, koji je povezan s komunikacijom i ekspresijom. Za Derridu:

»Da bi moje pisano saopštenje imalo funkciju pisma, tj. čitljivost, treba da ostane čitko uprkos apsolutnom iščeznuću svakog određenog primaoca uopšte. Ono treba da bude ponovljivo – iterabilno – u apsolutnom odsustvu primaoca ili empirijski utvrdivog skupa primaoca«.

Tako, za performativ su konstitutivne, a ne parazitske i neozbiljne, iterabilnost i citatnost, jer bez njih ne bi bilo moguće razumevanje i sléđenje kôda čitljivosti. A ako su one konstitutivne za performativ u teatru, nije li onda performativ u običnom govoru izveden iz, pa time i parazit, scenskog, pesničkog, umetničkog performativa?

Uticaj na performans: postmoderni performans, označiteljska hiperprodukcija, prazni znaci (Wilson)


EKSPRESIJA/IZRAZ: KOD/NAKON DELEUZEA I GUATTARIJA (MASSUMI)

Problematizacija klasične teze o izrazu kao ogledalu (formi) sadržaja, koji u komunikaciji prenosi taj sadržaj. Deleuze i Guattari u Hiljadu platoa osporavaju tu tezu, primedbom da bismo onda živeli u svetu unapred definisanih i objektivno postojećih doživljaja, stvari, emocija, koji se nalaze izvan svojih izraza, a zatim se u komunikaciji ogledaju. Po njima: izraz poseduje isto toliko supstance koliko i sadržaj, a sadržaj toliko forme koliko i izraz. Njihova semiotika je pod uticajem Louisa Hjelmsleva, a različita od Saussureovog osnovnog binarnog para označitelj-označeno.

Deleuze i Guattari: polazna distinkcija izraz-sadržaj; dalje: materija, forma i supstanca

Naziv njihove knjige i njena struktura, u skladu su sa tezama o kojima ta knjiga govori: knjiga je mnoštvo platoa; pojam rizoma; knjiga je proto hiper-tekst

Brian Massumi ove problematizacije razvija u tekstu “Like a Thought” (u Shock to Thought) i utvrdjuje da ne postoji sadržaj izvan izraza. Čak, ni subjekt izraza se ne izražava izrazom (kao “nad-subjekt”), nego se izrazom uspostavlja; subjekt izvire u rečima i stvarima kao događaj (pre designacije). Time se otvaraju nove perspektive komunikacije u performansu: naglasak je prebačen sa forme na formiranje; a izraz je potencijal koji u ostvarenju nadilazi ono što je moguće. Jer, po Massumiju, izraz je događaj.

Ivana Sajko tragove ovako shvaćene komunikacije nalazi još kod Antonina Artauda. Njena knjiga Prema ludilu (i revoluciji) je teorijsko-umetnički dramaturški spis u kojem se autor kao subjekt teksta, kao i pismo teksta podvrgavaju ovom procesu „događanja” izraza.

Uticaj na performans: izvedbe koje pre računaju na afektacijske aspekte, senzacije tela, nego “prenos sadržaja”; postdramski teatar, ples, body art, otvorena dela…


——————————————————————————-

Preporučena literatura


  • Dž. L. Ostin, Kako delovati rečima, Matica srpska, Novi Sad, 1994.
  • Džon Searl, Govorni činovi, Nolit, Beograd, 1991.
  • Emil Benvenist, Problemi opšte lingvistike, Nolit, Beograd, 1975.
  • Žak Derida, »Potpis, događaj, kontekst«, Delo, god. XXX, br. 6, Beograd, 1984, str. 7-36
  • Shoshana Felman, Skandal tijela u govoru, Naklada MD, Zagreb, 1994.
  • Gilles Deleuze, Felix Guattari, A Thousand Plateaus; Capitalism and Schizophrenia, University of Minnesota Press, Minneapolis – London, 1987.
  • Jorge Gracia, A Theory of Textuality: The Logic and Epistemology, Albany: State University of NY Press, 1995
  • Mauricio Lazzarato, “Bakhtin’s theory of the utterance”, http://www.generation-online.org/p/fp_lazzarato6.htm
  • Mauricio Lazzarato, “Immaterial Labour”, http://www.generation-online.org/c/fcimmateriallabour3.htm
  • Žak Ransijer, Emancipovani gledalac, Edicija Jugoslavija, Beograd, 2010.
  • A Shock to Thought; Expression after Delezue and Guattari, Brian Massumi (ed), Routledge, 2002.
  • Ivana Sajko, Prema ludilu (i revoluciji), Disput, Zagreb, 2006
  • Cvetan Todorov, »Tekst«, u Enciklopedijski rečnik nauka o jeziku, 2, Prosveta, Beograd, 1987, str. 219-229


http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/digg_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/reddit_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/stumbleupon_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/delicious_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/furl_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/technorati_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/google_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/myspace_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/facebook_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/twitter_48.png

Category: Apstrakti i tekstovi predavanja

Tagged: , , , , , , , , ,

14 Responses

  1. zaboravila sam da sam prosle godine razradila detaljnije ovu temu u okviru kursa, pa sam sad “otkrila” svoj tekst na blogu. koga zanima dalje, da ne kopiram ponovo isti txt, neka pogleda: http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/2009/03/12/03-performans-ikao-komunikacija-tekst/ a nakon teksta se nalaze i komentari, u jednom sam ja uvela jacobsona u razmatranje, a u drugom jelena vesic razradjuje derridine teze i pojam reprezentacijskog karaktera pisma

  2. andrija filipovic says:

    Pored distinkcije forma/sadržaj kod Deleuzea & Guattaria, mislim da je bitno obratiti pažnju, kada govorimo o komunikaciji i prenošenju sadržaja, i na plato “November 20. 1923: Postulates of Linguistics” u “A Thousand Plateaus”. “Shizoanalitičku” teoriju jezika razvijaju kroz 4 kritička stava:

    1) “Language Is Informational and Communicational” – po Deleuzeu & Guattariu jezik nije ni komunikativan ni informativan tj. ne služi ni za komunikaciju ni za prenos informacija već za prenošenje les mots des ordres (reči-naredbi) koje oblikuju i smeštaju telo u dati odnos moći.

    2) “There Is an Abstract Machine of Language That Does Not Appeal to Any ‘Extrinsic’ Factor” – jezik nikad ne postoji sam po sebi kao zasebno “bivstvujuće” već je uvek (već) povezan sa društevnim poljima i političkim problemima.

    3) “There Are Constants or Universals of Language That Enable Us to Define It as a Homogeneous System” – kako kažu na str. 111 “nema razloga za disktinkcijom između konstantnog i kolektivnog jezika i varijabilnih i individualnog govornih činova. Apstraktna mašina je uvek singularna, određena ličnim imenom grupe ili individue, dok je “assemblage” iskazivanja uvek kolektivan, kako u individui tako i u kolektivu. Apstraktna mašina Lenjin i boljševički kolektivni “assemblage”…Isto važi za književnost, za muziku.”

    4) “Language Can Be Scientifically Studied Only Under the Conditions of a Standard or Major Lanugage” – “većinski” i “manjinski” ne određuju dva različita jezika već dve upotrebe ili funkcije jezika. Naredbe-reči, kako ih Deleuze & Guattari vide su takođe i mots de passe odn. lozinke, koje otvaraju mogućnost za disrupciju “većinskog” jezika i postajanjem-?.

  3. dragana stojanovic says:

    Nadovezala bih se ovde posredno na tacke 1 i 2, a posebno na odnos jezika, tela i diskurzivne strukture moci. Konkretno bih predlozila pokretanje rasprave na temu pozicije zene u jeziku, odnosno Simbolickom sa stanovista Kristeve, Irigaray, i pre svega samog Lakana, modifikujuci tada BwO (telo bez organa) u BwW (telo bez reci), buduci da zena u datim teorijskim okvirima (Lacan, Kristeva, Irigaray) ostaje bez (svog(?)) mesta u Simbolickom, odnosno u jeziku. Ako sam (kao zena (?)) BwW, dakle, moje telo istina da svakako postoji (negde tamo, u hipotetickom prostoru subverzije postojeceg simbolickog), ali posto ne mogu doci do njega (a i ukoliko i ako i u slucaju da mogu, mada je ovo pod velikim znakom pitanja – cista materijalnost ga odrzava u hipotetickom postojanju!), ne mogu ga izraziti u jeziku, odnosno, ne mogu ga izraziti ne bivajuci negativitet Subjektu, (i ovde postoji paradoks bivanja subjektom i nemoci bivanja subjektom kada je zena u pitanju, ali da ne sirim sada), situacija mog tela svodi se cak ne na to da je jednostavno odlozeno (poput tela subjekta), vec na to da ono prakticno, odnosno, u odnosu na znacaj u okviru (poznatog) simbolickog, ne postoji.

  4. andrija filipovic says:

    e vidi… See Moreš, tu dolazimo do problema Simboličkog i njegove strukture/prirode. ukoliko a priori Simboličko odrediš kao falogocentrično i kao ono što daje osnovu/čini (maskulinu) kulturu, onda logično sledi da tebe (a ni mene) nema. to je problem lakana, kristeve pa i irigaraj. i onda se čini/jeste da je ono izvandiskurzivno proizvod (maskulinog) diskurzivnog. ali šta bi bilo (i ovo pitanje postavlja batler, npr.) kada bi to diskurzivno/Simboličko bilo ne samo ono koje svojim Zakonom isključuje i zabranjuje već i produktivno – otvarajući, samom zabranom, fukoovski rečeno, mogućnosti za stvaranje. pored toga, problem je i taj što postoji pitanje da li je Simboličko apsolut ili hegemono. ukoliko je apsolut, onda nema ničeg izvan njega (ali time dolazimo do, zapravo, teoloških pitanja). ukoliko je hegemono, onda postoje pukotine…

    a sve ovo samo ukoliko se krećemo unutar datih diskursa. ako uzmemo deleza u obzir onda jezik nema veze sa Simboličkim u lakanovom i kristevinom smislu. jezik ima “hiljadu” funkcija i moguće je postati-manjinskim i u okviru većinskog jezika otvaranjem novih polja aktualizacije afekata.

  5. dragana stojanovic says:

    Apsolutno si dobro poslozio stvari, odnosno pozicije; ja se sa time slazem. Radi se samo, dakle, o (razlicitim) polazisnim tackama i nacinima grananja u i kroz (i preko?) teorijske diskurse koje odaberemo.

    Osnovni problem kod dileme “Simbolicko: falogocentricno ili ne?” jeste, pretpostavljam, na koji nacin koncipiramo falogocentricno, sto si i sam lepo primetio. Sto se mene tice, ne mogu a da ne primetim da je u doba patrijarhata falogocentrizam poprilicno neizbezan, bar sa neke moje trenutne tacke gledista, sto se nadovezuje i na Lakana i postlakanovke (i opet su postlakanovke Oznacene Lakanom, ah, vidis?!). Tesko je reci da patrijarhat vise nije aktuelan, ili da je “manje aktuelan”. Kada posmatram nacine drustvene komunikacije jedinki koje su jos uvek veoma vecinski (samo?)odredjene u relativno strogom binarnom rodnom sistemu, nacine sklapanja drustvenih ugovora, jos uvek vrlo aktuelnu potragu za subjektivitetom i identitetima, zaista mi je tesko da se oduprem utisku da patrijarhat, a samim tim i Falus, jos uvek diktira dinamiku oznacavanja. Sa druge strane, ni nekakav matrijarhat ne bi pomogao, buduci da je Falus odvojiv (detachable) i da bi situacija jednostavno dobila inverzan oblik koji sustinski nista ne menja. Naravno, svesna sam da je ovo jedna strana price – i to price koju drze Lakan, Kristeva i Irigaraj. No meni je trenutno takvo sagledavanje situacije bivanja veoma blisko.

    Sa druge strane, jedna od osnovnih teza Dzudit Batler jeste potreba i potencijal novog (post)feminizma… See More
    i studija roda da sprovede subverziju Simbolickog i binarnog. Do subverzije je moguce doci upravo zato sto jezik (Simbolicko) nije apsolut, vec samo hegemon, te je stoga labilan i podlozan razgradnji i izgradnji tamo gde ima pukotina (a ima ih na mnogo mesta!). Samim tim, dolazi do stalnog preoznacavanja. Zgodno je imati u vidu da Batler (U Excitable Speech, cini mi se, ako ne gresim) izdvaja dve vrste preoznacavanja: subverzivno (ono koje ima potencijal promene i stvaralackog preoznacavanja) i konzervativno (ono koje preoznacava, ali ne subvertira, vec jednostavno utvrdjuje i potvrdjuje hegemone strukture. Batler kao primer za konzervativno preoznacavanje navodi, na primer, LGBTTIQ brakove, buduci da oni, istina je, preoznacavaju i unekoliko menjaju strukturu braka, ali ga ne subvertiraju kao kategoriju!).

    Meni se, u vezi sa tim, a opet, pozivajuci se na poprilicno nerazgradivo Simbolicko (nerazgradivo jer, cim i ukoliko se pojavi potencijalno subverzna struktura, cim ona postane prepoznata kao subverzna, ona ulazi u sistem Simbolickog kao njegov Drugi deo. Drugim recima, zazorno – a i subverzivno je zazorno! – moze biti prepoznato kao zazorno [zazorno-koje-konstituise i time, funkcionise u podrucju pojmljivog] samo kao simbolizovano – o tome imas malcice u mom proslom radu, a pojavljuje se i kod Kristeve kao ideja; drugacije, “pravo” Zazorno koje dolazi iz semiotickog tesko da moze biti pojmljivo u svom semiotickom obliku, jer, ukoliko je pojmljivo, automatski je uslo u Simbolicko i tu se krug ponovo zatvara!), cini da preoznacavanje i subvertiranje tesko da moze biti subverzno u idealnom smislu te reci – naprotiv, Oznacitelj je Oznacitelj – subverzan ili konzervativan. Tako dolazimo ponovo na tacku (neizbeznog) falogocentricnog.

    Licno volim da razmisljam na temu subverzivnih potencijala, kao i otvaranja prostora za zenu, sta god to i ako to bilo (kao takvo!) van Simbolickog. No i subverzija (kao i queer, na primer!) u sebi sadrzi svoj paradoks: dok god je subverzija subverzija, do tada je marginalna i svojom Drugoscu odrzava hegemono Simbolicko. Ukoliko bi subverzija razgradila Simbolicko, sama bi postala (novi ili isti onaj prethodni???) Falus, novo hegemono, novi Oznacitelj i samim tim vise ne bi funkcionisala u ekonomiji subverzije.

  6. andrija filipovic says:

    mislim da nije samo reč o tome da su to različite tačke gledišta i teorijski diskursi koje možemo da izaberemo. neki teorijski diskursi su više a neki manje otvoreni za mogućnost subverzije (kratkoročne ili dugoročne). i ne samo u pogledu subverzije (meni taj termin uvek nekako vuče na “poremećaj datog stanja stvari na određeno”) već i u pogledu dugoročne i stanovite politike. recimo lakan zakonom, imenom oca i simboličkim ne ostavlja prostora za ikakvo izmeštanje. kristeva, pak, samo delimično i to kao psihotičnu irupciju semiotičkog (u vidu poezije ili trudnoće/rađanja/materinstva) u simboličko koja strukturalno ne može trajati dugo. na stranu to što batler i kod lakana i kod kristeve nalazi zapravo da su jouissance pre zakona i semiotičko izvan simboličkog zapravo proizvodi zakona i simboličkog koji samo služe za legitimizaciju i održavanje istih. dakle, neophodna je politika koja će voditi korenitim promenama a ne samo trenutnim. jednu mogućnost za tako nešto vidim u povratku na “jaku” ontologiju i to, pretpostavićeš, delezovu. batler, koliko mogu da primetim, ima otklon prema svemu “jako ontološkom” koje vidi kao proizvode diskursa koje težimo da delegitimizujemo i denaturalizujemo ali delez sa ontologijom razlike i postajanja (koji nije tekstualne prirode!) možda može ponuditi neke opcije koje se još uvek nisu dovoljno istražile.

    što se tiče (ne)izbežnosti falogocentričkog i patrijarhata, mislim da zavisi. ukoliko se krećemo na planu ontologije, (fa)logocentricam je donekle neizbežan u svakodnevnom govoru (struktura iskaza S je P, itd.) a koji, pred svega ostalog, oblikuje percepciju i okoštava postajanja (ničeova genealogija logičkih kategorija). što se, i sada već malo pravim grubu podelu jer je strukturu iskaza svakodnevnog govora i društva malo teže odvojiti ali recimo da može zarad poente, tiče odnosa (fa)logocentrizma i patrijarhata, rekao bih da se to mora sagledavati na mikroplanu. oboje znamo da postoje društveni odnosi koji se ne zasnivaju na patrijarhalnoj raspodeli rodnih uloga – znači da je moguće zamisliti i nešto (a poučen teorijom batler to zapravo ne bih smeo da kažem) izvan/preko patrijarhata. možda je moguće i zamisliti jezik koji bi bar dovodio u sumnju datost/nepromeljivost/prirodnost (fa)logocentrizma…postajanje-manjinskim u sopstvenom jeziku? da li je moguće onda uspostaviti vezu između takvog postajanja (u jeziku) i oblikovanja odnosa koji ne bi bili patrijarhalni? delez negde u “hiljadu platoa” piše o naredbama-rečima i kako ona oblikuju tela (muško/žensko, star/mlad, odrasli/dete, itd.) kroz jezik. ali ukoliko se … See More
    uđe u proces postajanja-manjinskim u sopstvenom jeziku, možda bi se mogla izbrisati/preoblikovati ta struktura jezika zasnovana na naredbama-rečima sa uporednim izmenama u odnosima (postajanje na svim nivoima).

    ovo poslednje bi bilo (meni) naročito zanimljivo za istraživanje jer u poslednje vreme razmišljam o etici postajanja. irigaraj je kao kritiku jednorodnog/polnog patrijarhalnog poretka uvela (i, na žalost, esencijalizovala) ženski rod/pol i time uspostavila dualističku ontologiju. ali, zanimljivo, delez piše o postajanju-ženom kao jednom od “stadijuma” u procesu postajanja. sada to shvatam kao potez koji je načinila irigaraj (razaranje jednorodne/polne ontologije uvođenjem dvojstva). ali delez ide dalje i uvodi postajanje-životinjom. čini mi se da time kreće dalje od onotologije ljudskog ka otvaranju novih prostora za rekonceptualizaciju onoga šta čoveka čini čovekom i ukida bilo kakvu hijerarhiju u celokupnom bivstovanju (zapravo, postajanju). sada više nije ni pitanje kako se pozicionirati u odnosu na ovaj ili onaj rod/pol ili šta već, već u odnosu na ono neljudsko koje je konstitutivno za onotologiju ljudskog a rekao bih da je i to vrlo bitno za denaturalizaciju (fa)logocentrizma i patrijarhata. dokle god se i dalje misli čovek u razlici prema bogu i životinjama/biljkama/neorganskom (doduše, sa ovim prvim se nekako raskrstilo), dotle će zapravo ove kategorije kojih se želimo otarasiti opstajati.

  7. dragana stojanovic says:

    Mene cak i cinjenica da su neki diskursi manje, a neki vise otvoreni za kratkorocnu ili dugorocnu subverziju/politiku, dakle, to da su razlicito organizovani, a da u isto vreme, kako i vidis, mogu biti otvoreni za (medjusoban) dijalog i komunikaciju ponovo navodi na pitanje nisu li svi diskursi, opet, pojmljivi i uzglobljeni u jeziku i kroz jezik, sto me opet dovodi na Simbolicko? Svesna sam da je moguce da na momente (?) preterujem sa Simbolickim kao apsolutnim, ali nije li se to provuklo i Dzudit Batler kada utvrdjuje “da su jouissance pre zakona i semiotičko izvan simboličkog zapravo proizvodi zakona i simboličkog koji samo služe za legitimizaciju i održavanje istih”?… See More

    Inace, ova tvrdnja koju Batler postavlja ni meni nije strana – i ja postavljam zazorno, pa i semioticko, kao tek naknadno pojmljeno (nakon prepoznavanja [subjekta] u jeziku), te tako uvek vec-simbolizovano. Neko “idealno” Zazorno i Semioticko (pre-jezicko) nam tako uvek ostaju van domasaja, ili, bolje reci, na samoj granici domasaja, sto ih, tako postavljene, cini (naizgled?) jezikom neuhvatljivim (iako kada ovo verbalno srocim, teza o neuhvatljivosti se malcice klima, ali recimo da hipoteticki moze da postoji nesto Van, u domenu pre-jezickog ili Realnog – do koga ne mozemo doci, pa samim tim ova prica pocinje da se vrti u krug!). Kako bilo, svaka pozicija Drugog, zazornog, semiotickog, jouissance itd, definitivno daje legitimitet Simbolickom – bilo da su oni prisutni (kao simbolizovani) ili ne(?) (kao nesimbolizovani/vansimbolizovani/pre-simbolizovani, takvi da se do njih ne moze doci, te da tako Simbolicko ponovo isplivava kao [jedinosaznatljivi] apsolut).

    “oboje znamo da postoje društveni odnosi koji se ne zasnivaju na patrijarhalnoj raspodeli rodnih uloga – znači da je moguće zamisliti i nešto (a poučen teorijom batler to zapravo ne bih smeo da kažem) izvan/preko patrijarhata.”

    Ponovo, ne bih da zvucim fatalisticki i do krajnosti pesimisticki, te na momente utopisticki, ali cu verovatno jos jednom tako zazvucati. U takvoj sam, izgleda, fazi. :D

    Ja nisam sasvim sigurna u to da se, kako god licno, na primer (posto je na globalnijem planu i en general nesto teze govoriti o potencijalno nepatrijarhalnim, odnosno Drugim i drugacijim odnosima), formirala drustvene odnose u kojima (mozda?) mogu participirati i egzistirati u nepatrijarhalnoj ekonomiji raspodele znacenja, zaista u tim trenucima osecam “izolovanom od patrijarhata”. Samo (sa)znanje o patrijarhatu, odrastanje u njemu i svest da dobar deo drustva upravo tako funkcionise ne dozvoljava mi da se iz te svesti jednostavno “iskljucim” i da sebe dozivim ne kao Drugo, vec kao neko, potencijalno, jedino Osnovno. I kada bih bila deo Osnovnog, Zakona, dakle, ne bih li ponovila poznatu nam (fa)logocentricnu strukturu (koja je apsolutno odvojiva od patrijarhata kao takvog, s obzirom na to da je Falus odvojiv i “premestljiv”, kako to i Batler u nekom trenutku primecuje)?

    “možda je moguće i zamisliti jezik koji bi bar dovodio u sumnju datost/nepromeljivost/prirodnost (fa)logocentrizma…”

    Ne bi li taj jezik bio jos jedan (isti?) (fa)logocentrizam? Drugim recima, da li je moguce misliti jezik van – jezika??

    “ali delez ide dalje i uvodi postajanje-životinjom. čini mi se da time kreće dalje od onotologije ljudskog ka otvaranju novih prostora za rekonceptualizaciju onoga šta čoveka čini čovekom i ukida bilo kakvu hijerarhiju u celokupnom bivstovanju (zapravo, postajanju). sada više nije ni pitanje kako se pozicionirati u odnosu na ovaj ili onaj rod/pol ili šta već, već u odnosu na ono neljudsko koje je konstitutivno za onotologiju ljudskog a rekao bih da je i to vrlo bitno za denaturalizaciju (fa)logocentrizma i patrijarhata.”

    Ovo mi je potpuno interesantno i potencijalno otvara neka (nova) pitanja. Volela bih da cujem nesto vise o tome, bar dok ne stignem da sve to temeljno iscitam.

  8. a propos simbolickog, kao apsolutnog/hegemonog, mozda je bitno podsetiti se kako tacno butler razmatra proces interpelacije individua u subjekte.

    secate se, prema althusseru, poziv policajca: “hej, ti!” konstituise subjekt u momentu prepoznavanja i odazivanja individue na taj poziv. medjutim, po alth, kljucno je da se taj proces zapravo uvek-vec desio, te nema sukcesivnosti individua-poziv-odaziv-subjekt. odatle on izvodi cuvenu tezu: individue su uvek-vec subjekti.
    u tom smislu, sa raznim aproksimacijama, ideologa=simbolicko je apsolutno – ovo narocito s obzirom da kod njega nema razrade kako losi subjekti ili slobodna subjektivnost moze participirati u polju ideologije.

    kod butler, medjutim, pojmovi performativa i performansa otvaraju (potencijalno interventnu) pukotinu. za butler, takodje, samo zakonom proizvedeni subjekti ucestvuju u polju drustvenog. ali performativnost daje novu perspektivu ideoloskim interpelacijama s obzirom da znaci dijalosku situaciju: prvo, potvrdjuje da je subjekt (pro)izveden; drugo, ukazuje da nikada nije dovrsen; a trece, daje mogucnost subjektu da menja pravila koja ga konstituisu. jer, performativ omogucuje uvid da se i pravilo i subjekt i neuspeh proizvode istovremeno, ali i da su konstitutivni jedno za drugo. jer, referent performativa je dinamicki, i uvek i samo smesten u polju drugog. zato se performativ ne moze poistovetiti sa performansom (koji je afirmativan: ono sto se moze cuti, videti…). performans je mesto nesigurnosti ideologije jer vidjeno stalno mora “skrivati” da nije apsolutno, vec ga konstitutivno odredjuje i prati njegov negativitet (nevidjeno, iskljuceno: neuspesni performativ). postavicu sad jedan svoj stari txt o radu j.butler, mozda moze biti koristan.
    ali da sumiram, onda po butler ideologija nije apsolutna vec (samo) hegemona, sto bi, bar po gramsciju, znacilo da same individue prihvataju vladajuci ideol.poredak i pozicije subjekata. to je, cini mi se, korisna dalja razrada onoga sto je althusser naznacio, ali nije razvio jer je kao teorijsku alatku koristio pre svega psihoanaliticki ogledalni stadijum, koji je, ako precizno mislimo, ustvari preddrustven i zato nam ne moze resiti pitanje drustvenog funkcionisanja subjekta koje nuzno ukljucuje drugog…

    ———–

    ps. ustvari, da vas ne zatrpavam (svojim) tekstovima na blogu, ako vam oni ne trebaju – moj txt “Judith Butler” se moze naci u knjizi: Figure u pokretu (odeljak na koji sam u komentaru referirala je: Karakteristične teorijske problematike Judith Butler). a ako nekog zanima, a ne moze da nadje knjigu ili mu je lakse, neka mi se javi na email pa cu ga poslati…

  9. bojana matejic says:

    Ovde bih se nadovezala na komentar prof. Ane i dodala jedan segment lakanovog učenja koji smatram bitnim za ovu temu, a tiče se razlike između pojmova ’subjekta’ i ’subjektivacije’. Smatram da bi objašnjenje ove razlike bilo korisno za razmatranje koncepata ‘performativa’ i ‘performansa’ i pokrenulo eventualno dalju diskusiju. Naime, kako se “definiše” pojam ’subjekt označitelja’ u lakanovskoj teorijskoj psihoanalizi? Treba, najpre, postaviti pitanje tog Lakanovskog ‘podeljenog subjekta’ ili takozvanog “subjekta strukture u njegovoj nesvodljivoj ekscentričnosti”. Osnovno određenje Lakanovskog subjekta je upravo njegovo otuđenje u označitelju. Drugim rečima, u trenutku kada subjekat biva uhvaćen u mrežu označitelja kojom je strukturirano nesvesno, koji je Drugi ili još Simbolički poredak (to njegovo eks-centrično mesto, zbog čega Lakan često “imenuje” subjekt kao “eks-centrični subjekt”), subjekt biva “raskomadan”, “umrtvljen”, “rascepljen” (što u osnovi iplicira problem simbolne kastracije i želje koja uvek želja Drugoga ili već kako se često u Lakanovskoj terminologiji ponavlja želja želje). Ali šta, zapravo, podrazumeva ta “rascepljenost subjekta”? Subjekt se u datom procesu označavanja pokušava artikulirati i uspostaviti “sebe” kao “konzistentnog”, kao subjekta “cogita”, ili, kako još možemo reći, subjekta svesti, koja je uvek već ‘instanca obmane’, ‘ne-razumevanja’ ili ‘pogrešnog razumevanja’; nesvesno ili označiteljski lanac kao simbolički registar usred koga je subjekt zatečen i posredstvom koga se “uspostavlja” uvek deluje kao nestabilna ekonomija označitelja upravo na mestu gde u svesti nešto “zapinje”, “hramlje”, dakle na mestu, praznine, nedostatka, pukotine. Ta nestabilna ekonomija označitelja/označiteljski lanac deluje kao “prinuda za subjekt” u tom smislu što subjekt “prima/prisvaja” jezik kojim je nesvesno strukturirano. Drugim rečima, simbolički poredak “podmiće” subjektu određene sudove, za koje subjekt smatra da su “vlastiti” i zbog kojih “sebe vidi” kao “konzistentnog”, i zbog kojih je uvek osuđen “na propast” jer, ta nemogućnost pronalaženja označitelja koji bi bio “njegov vlastiti” podrazumeva upravo neuspeh reprezenacije subjekta. Kako bi Žižek rekao u studiji “Sublimni objekat ideologije”, ova nemogućnost reprezentacije subjekta je “njegov pozitivni uvjet”. Upravo ova nemogućnost reprezentacije subjekta predstavlja temeljni koncept lakanove teze da je subjekt označitelja, zapravo, manjak u Drugom, dakle onaj koji je otvoren upravo tim neuspehom.
    Sa druge strane, efekat subjektivacije je potpuno suprotstavljen pojmu subjekta. Pojam ’subjektivacije’ je, po Žižekovoj interpretaciji, karakterističan za ‘postrutkturalističko’ shvatanje pozicije subjekta, u smislu da je subjekt uvek već uhvaćen predsubjektivnim procesom (pisanje, želja itd). Drugim rečima, subjektiacija implicira “svo bogatstvo i punoću iskustva koje je prisutno u načinima na koje pojedinci ‘žive’ svoje subjektne pozicije” (Žižek, 235). U tom smislu, akcenat je na različitim oblicimia individualnih doživljaja, življanja, itd. Iz toga se izvodi zaključak da subjektivacija “maskira” manjak u strukturi. odnosno manjak koji je sam subjekt.

    Nije li onda taj referent performativa koji je dinamički i smešten u polju Drogog zapravo lakanovski manjak, subjekat označitelja, i ako jeste (mada mi se čini podjednako mogućim i nemogućim) kako je, onda, i na koji način moguće misliti koncepte uspešnog i neuspešog performativa ako uzmemo u obzir da “simbolička reprezentacija” uvek podvaljuje subjektu, da predstavlja premeštanje, i uvek neuspeh?(teza da je subjekt jezikom “govoren” odnosno da subjekt ne može nikada pronaći označitelj koji je njegov i da je taj označitelj uvek nešto drugo od onoga što je “subjekt nameravao da kaže”). Sa druge strane, ako govorimo o subjektiaciji, pretpostavljam da bi ona mogla biti korelativ samog performansa.

  10. smiljka milosavljevic says:

    Ostavljam link ka tekstu “The Scandal of Speech in Deaf Performance” Majkla Dejvidsona. Uz pomoc samog naslova, preko osnovnih teza do vise primera, ova studija ukazuje na potencijal neverbalne komunikacije u savremenom kontekstu u kojem je izgovorena rec najuvazeniji vid interakcije. Autor zeli da istakne negativne aspekte “konvertovanja” nacina komunikacije iz neverbalnog (sign) u verbalni oblik u zajednicama gluvih ljudi, koje sprovode brojni centri, bolnice, drustva i pojedinci. Gluve osobe cesto dozivljavaju takve pokusaje “konvertovanja” kao atak na njihova osnovna prava, kao maltretiranje, i sl. Dejvidson, zato, pise o “Deaf performativima” kao vidovima komunikacije koje savremeno drustvo treba da prihvata i neguje, ali se ne fokusira na moralizatorsku pridiku drustvu, vec na primere umetnickih “stejtmenta”/performansa, u kojima se erupcija govora/teksta prikazuje kao “skandal”.

    Ovaj tekst posmatram kao
    1. kritiku primarnosti verbalne komunikacije u savremenom drustvu,
    2. humani osvrt na probleme mnogobrojnih ljudi,
    3. preispitivanje prilicno jednostranog shvatanja verbalne komunikacije (kao “puta do uspesnosti u poslovnom svetu”, najupecatljivijeg sredstva za iskazivanje ideja, stavova i dr.),

    te mislim da moze predstavljati ponekad interesantnu “protivtezu”, a u nekim tackama i potvrdu, stvari o kojima smo razgovarali na predavanju i ovde na blogu, vezano za performans i/kao komunikaciju.

    http://www.ubu.com/ethno/discourses/davidson_hearing.html

  11. milan radovanovic says:

    „Gledanje performansa“ ustupa mesto ideji „čitanja“ multimedijalnog teksta performansa koja dolazi iz semiotike i koristi lingvističku terminologiju u istraživanju procesa interpretacije. Performans nije dovoljno samo „gledati“ već ga treba naučiti „čitati“, jer je multimedijalni tekst skup znakova sazdanih i interpretiranih u skladu sa pravilima i konvencijama određenih medija, ili oblika komunikacije. Semiotička teorija ruši kartezijansko shvatanje po kome subjekt stoji u centru viđenja u poziciji koja dominira nad vizuelnim poljem. Učenje čitanja multumedijalnog teksta podrazumeva prisustvo u već ustanovljenim sistemima saznajnog diskursa koji unapred postavljaju stazu koju gledalac treba da sledi. Zato čim subjekt nauči da „gleda“, on je već uskladio svoje individualno vizuelno iskustvo sa društveno prihvatljivim opisom sveta koji ga okružuje. Svako odstupanje od društvene norme tretira se kao bolest, greška, ili poremećaj. Način organizovanja vizuelnog iskustva već postoji pre subjekta, a nastaviće da funkcioniše u društvenoj formaciji i posle njega. Zato semiotička teorija produkciju i recepciju (recepcija je mnogo više nego doživljaj ili spoznaja dela; ona je prijem dela u datoj društvenoj i kulturalnoj zajednici) performansa kao teksta ne objašnjava pojmovima perceptivnih iskustava slaganja zamisli umetnika sa doživljajem posmatrača, na nekoj eksteritorijalnoj zoni izvan socijalne mape. Pristupanje performansu kao tekstu aktivira proces „čitanja“ teksta što u postupku interpretacije omogućava prepoznavanje interakcije između diskurzivnih, kulturalnih, ekonomskih, političkih i ideoloških praksi jednog društva.

  12. isidora todorovic says:

    Ovde bih se želela zadržati na Deridinom konceptu telekomunikacije i na njegovom impaktu na ideju o komunikaciji u okviru savremenog informatičkog društva. U tekstu Sending poscards in TV land (tekst iz knjige Deconstruction and the Visual Arts) Richard Dienst obrađuje problem dva principa komunikacije digitalnog i analognog uz pomoć Deridinog koncepta razglednice. Dienst pravi paralelu između Godarove ideje da je televizijska slika zapravo slanje 25 razglednica u sekundi i Deridine dekonstrukcije fenomena razglednice i njenog impakta na komunikaciju. Dienst zaključuje da su oba poimanja fenomena razglednice zapravo poimanja slika koje su u prolazu, dok se slika u ovom kontekstu odnosi na generalnu ekonomiju teksta. Što bi moglo da se prevede da je slika na razglednici i u televizijskom aparatu samo još jedan tekst koji je potrebno dekonstruisati da bi se došlo do njegove suštine. U tom kontekstu naspram Deridinog poimanja da je pisanje mašina, mehanička funkcija koja proizvodi značenje Dienst pozicionira termin telekomunikacija (termin spomenut u tekstovima The Poscard, Signature Event Contekst) u odnosu na različitost disperzije informacija postaje moblina mašina koja emituje određeni tekst. Dekonstruišući termin telekomunikacija Derida na neki način negira Mekluanovo tumačenje da je medijum poruka, nepromenjljiva struktura. Savremena umetnička produkcija koja je dominantno ustanovljena na novim tehnologijama poimanje komunikacije kao razmene signala i simbola i izčitavanje tekstualnosti slike dodatno komplikuje koncept komunikacije. Problem nastaje kada se termin komunikativnost poistoveti sa terminom interaktivnost. Ovde bih se vratila na Ransijera. Svojevremeno sam nezadovoljna njegovim predavanjem napisala post o tome da se Ransijer bori protiv pasivnog posmatrača. Dodatnim izčitavanjem njegovih tekstova shvatila sam da Ransijer priznaje postojanje pasivne komunikacije, one koja se dešava u jednostranom dijalogu gde predavač predaje a onaj koji sluša „upija“ njegove koncepte. U tom kontekstu želela bih da konstatujem da interaktivnost u savremenoj medijskoj i umetničkoj produkciji ne mora da bude uvek komunikativna isto kao što i pasivna recepcija informacija ne mora uvek da bude nekomunikativna. Suštinski ono što određuje komunikaciju jeste naša otvorenost za razumevanjem novih sadržaja čak i kada su nam oni u potpunosti strani.

  13. jelena trakilovic says:

    Performans “Taktilna komunikacija” izveden je po prvi put zajedno sa danas pokojnim umjetnikom Jermanom početkom 80-tih. Tada je problematika komunikacije kroz dodir bila problematična, već tada su međuljudski odnosi bili na pragu otuđenosti pa su imali potrebu reagovati i pokušati kroz performans podsjetiti na praiskonski odnos među ljudima, potrebu da se dotićemo, dodirujemo, grlimo.
    Performans je ponovljen u Kyotu 2006., nakon 25 godina. Autorka je mislila da ide u rizik i da taktilna komunikacija neće zanimati publiku. Međutim, dogodilo se sasvim obrnuto. Publika je pokazala nevjerovatan interes i fenomanalnu saradnju. Nakon Kyota performans je ponovljen u Hrvatskoj i ponovo doživljava iznenađenje, nevjerovatno pozitivne reakcije publike. Autorka je rekla sledeće o samom načinu izvođenja performansa “Sada performans izvodim s drugim umjetnikom (Milanom Božićem) kao odavanje počasti Jermanu. Performans izvodimo u ambijentu nejasne rasvjete. Publika je koncentrisana u središte prostora. Ulazimo u prostor svaki s jedne strane te obilazimo publiku u suprotnom smjeru. Publiku dodirujemo, grlimo a svaki se susret razlikuje ponaosob, svaka osoba ima drugačiju reakciju, emotivno reaguje drugačije. Nikada ne znamo kako će koji odnos izgledati. Sve ostaje neizvjesno i sve je puno iznenađenja. Zanimljivo je da kada dodirujemo / komuniciramo jednu osobu tada svi drugi na neki način učestvuju svojim pogledima čak i verbalnim sugestijama i čekaju da dođe red na njih, na neki način se čak pripremaju na svoju taktilnu komunikaciju.”
    Performans se izvodi uz muziku Leonarda Cohena. Performans je završen kada se napravi taktilna komunikacija sa svim osobama.

    Dodir, čije su osnovne funkcije nelingvističke komunikacije predstavlja vrlo pouzdan znak prirode društvenih odnosa među ljudima. Jezična uloga dodira ograničena je na komunikacije gluvih i slijepih, te tajne jezike. Zajednička oznaka za vizuelnu i taktilnu komunikaciju je neverbalna komunikacija, popularno nazvana govor tijela. Performans Taktilna komunikacija se može doživjeti i kao happening jer mnogo toga zavisi od publike koja je često nesvjesna svoje aktivnosti.

  14. jelena trakilovic says:

    Pošto smo na predavanjima imali priliku da gledamo performans bugarskog umjetnika, evo par rečenica o njemu i jedan link.

    Ivo Dimchev je koreograf i izvođač iz Bugarske. Njegov rad je jaka i šarena mješavina umjetnosti performansa, plesa, pozorišta i muzike. Dimchev je autor više od 30 predstava. Dobitnik je brojnih međunarodnih nagrada za ples i pozorište i predstavio je svoj rad širom Evrope i Sjeverne Amerike. Uz njegov umjetnički rad Ivo Dimchev daje master klasove u Narodnom pozorištu i akademiji u Budimpešti i na Conservatorium Royal plesa u Belgiji u Antwerpenu. Osnivač je i direktor Humarts-a u Bugarskoj i svake godine organizuje nacionalno takmičenje za savremene koreografije. Zadnje dvije godine, radio je svoj magistarski rad na akademiji izvođačkih umjetnosti na Dasarts / Amsterdam.
    Od oktobra 2009 Ivo Dimchev živi i radi u Briselu.

    http://www.youtube.com/user/ivodimchev?blend=2&ob=1#p/a/u/1/ZiNpFh1ZKDw

Leave a Reply

You must be logged in to post a comment.

"Uvod u studije performansa" je izborni kurs na prvoj godini doktorskih studija na grupi za Teoriju umetnosti i medija. Koordinatorka kursa je prof. dr Aleksandra Jovićević. Predavači na kursu su dr Aleksandra Jovićević i dr Ana Vujanović. Cilj kursa je upoznavanje sa aktuelnim temama studija izvođenja (performansa), aktiviranje stečenih znanja i njihova praktična primena u radu, stimulacija samostalnog teorijskog rada, kao i podrška kritičkom mišljenju, saradnji i otvorenosti za (samo-)problematizaciju.