UVOD U STUDIJE PERFORMANSA

Icon

blog kursa “Uvod u studije performansa” na Interdisciplinarnim postdiplomskim studijama Univerziteta umetnosti, Beograd

prikaz šestog dela knjige performance studies ričarda šeknera

PRIKAZ KNJIGE
PERFORMANS STUDIES (An intorduction), cardiology
Richard Schechner
ŠESTO POGLAVLJE: PERFORMING

IZVOĐENJE

ŠIROKI SPEKTAR IZVOĐENJA

Šekner u ovom poglavlju polazi od tvrdnje da termin izvođenje podrazumeva širok spektar ljudskih aktivnosti. Prema njemu, viagra buy
možemo razlikovati: izvođenje na sceni, patient
izvođenje u posebnim društvenim situacijama i izvođenje u svakodnevnom životu. Ove vrste izvođenja mogu postojati samostalno, ali najčeše koegzistiraju, prepliću se i teško im je odrediti jasne granice.
Ono što danas dodatno podstiče našu podrebu da izvodimo, jeste i činjenica da živimo u svetu koji je zasićen medijima i panoptičkim sistemima nadzora. Tu su Internet, kablovska i satelitska televizija, kamere za nadzor…Uvek otvoreni objektivi doprinose uznemirujućem osećaju da smo, ne samo uvek posmatrani, već i da se od nas očekuje da smo uvek spremni da izvodimo za kameru, znajući da će naše izvođenje biti proučavano od nepoznatih ljudi i od ljudi kojima nismo dali dozvolu da gledaju.
U ovim veoma širokim spektrima izvođenja postoje različiti stepeni samosvesti i svesti o drugima sa kojima i za koje se izvodi. Što je osoba samosvesnija, ona više konstruiše svoje ponašanje za one koji gledaju ili slušaju, to se više ovakvo ponašanje može nazvati ‘izvođenje’. Postoje i izuzetci. U stanjima transa, posednuti su ponekad nesvesni sopstvenog ponašanja.

GLUMA
Pod pojmom gluma, Šekner podrazumeva podkategoriju izvođenja koja podrazumeva niz jasno naznačenih i čvrsto utvrđenih ponašanja, posebno dizajniranih za nastup. On razlikuje dve krajnje tačke ovog spektra ponašanja: ’minimalnu’ i ’totalnu glumu’. Jedna podrazumeva da izvođač ’izvodi samog sebe’, u kontekstu zbog koga se ovaj čin tumači kao gluma, a druga podrazumeva da izvođač bude posednut snagom ’drugoga’.
Michael Kirby (1931-97) predlaže sledeću podelu:
- Nonmatrix, nematričko izvođenje
- Simbolička matrica, matrix
- Primljena gluma
- Prosta gluma
- Kompleksna gluma
Drugi način da se razume gluma, koji nije toliko zavistan od ideje impersonalizacije, jeste da se glumljenje podeli na pet vrsta prema podudarnosti sa svakodnevnim životom, vrsti radnji koje se predstavljaju, stanju svesti izvođača i važnosti predmeta koji se prikazuju:
1. Realističko
2. Brehtovsko
3. Kodifikovano
4. Trans
5. Predmeti koji izvode- maske i lutke

REALISTIČKA GLUMA
U realističkoj glumi, ponašanje na sceni je zasnovano na onom u običnom životu. Ova vrsta glume je smatrana avangardnom kada se pojavila u Evropi u poslednjim decenijama devetnaestog veka. Uskoro je postalo preovlađujuće. Realističko glumljenje podrazumeva da su emocije likova onakve kakve su i kod ‘realnih ljudi’. Posmatrači ne moraju da imaju neka posebna znanja pozorišnih kodova da bi razumeli šta se događa.
U realističkoj glumi, glumac ‘nestaje u ulozi’. Publika doživljava likove kao stvarne, žive osobe. Ali, uprkos svojoj navodnoj ‘prirodnosti’, realistička gluma je stil – a ne ‘sam stvarni život’. Čak i Strazberg naglašava da je realizam stil, a ne ‘sam život.’
BREHTOVSKA GLUMA
Brehtovska gluma nije toliko ‘suprotstavljena’ realističokoj glumi koliko se nadovezuje na nju. Breht nije želeo da se glumac izgubi u ulozi. On je želeo da se glumac angažuje u ulozi aktivno, da uđe u dijalektičku vezu sa ulogom.
Kvaliteti za koje se zalagao Breht bili su: distanca između glumca i uloge; zanemarivanje četvrtog zida; citiranje lika radije nego potpuno pretvaranje u lik. U brehtovskoj glumi, glumac je ne sakriva iza atributa uloge ili nestaje u ulozi. Glumac – kao i dramaturg i reditelj, zauzima poziciju koja je do izvesne mere izvan onoga što se prikazuje. Važnost ovoga je stvoriti umetnost u kojoj istorija nije unapred zadata, pozorište kojim ne upravlja sudbina, već je otvoreno za istorijsku intervenciju i aktuelnu društvenu promenu.
KODIFIKOVANA GLUMA
Kodifikovana gluma podrazumeva smislenu gestikulaciju, pokrete, pesme, kostime i šminku, koji su određeni tradicijom i preneti sa učitelja na učenika sredstvima rigorozne obuke koja traje godinama. Kodifikovana gluma je semiotički sistem referenci. Iako neke od radnji u kodifikovanom sistemu mogu biti prerađene ili apstrahovane iz svakodnevnog ponašanja, kodifikovani sistem u celini nije direktno analogan svakodnevnom ponašanju. On je više nalik govornom ili pisanom jeziku. Potrebno je poznavanje određenog rečnika i gramatike kodifikovanog sistema glume da bi se u celini razumelo ono što se prikazuje.
Iako se Šekner bavi kodifikovanom glumom u smislu izvođačkih umetnosti, on smatra da većina rituala, sekularni kao i crkveni- neke popularne zabave, kao i sportovi, angažuju kodifikovane pokrete.
Kodifikovana gluma je samo ona u kojoj postoji semiotički sistem značenja koji se razlikuje od svakodnevnog ponašanja.
Svaki tekst može biti odigran realistično, na brehtovski način, ili prema kodiranom sistemu glume. Neki bi se mogli zabrinuti da je kodirana gluma mehanička i dosadna. Međutim, to nije tako. Kako se pokazalo mnogim izvođenjima i gledateljima, duboka osećanja mogu biti izražena i podeljena unutar striktnih kodifikovanih formi.
Kodifikovana gluma i ritual
Rituali podsećaju na pozorište ali oni nisu pozorište. Razlikuju se na najmanje dva načina. Prvo, izvođenje rituala ne podrazumevaju impersonalizaciju drugih. Onaj ko izvodi ritual sam preuzima funkciju koju mu ritual nameće. Drugo, virtuoznost koja je bitna na sceni nije od tolikog značaja kao u pozorištu. Prva od ovih razlika vodi u drugu.
Na ličnom nivou, ‘privatni rituali’ (navike u toaletu, erotske predigre, načini na koje se sprema hrana ili jede, i td) takođe su u velikoj meri kodirani. Ovakvo ponašanje proizilazi iz čvrstih navika, rutine, rituala pa čak i kompulzivnog ponašanja. Ono što sve ove forme dele jeste fiksiran deo ponašanja.
IZVOĐENJE TRANSA
U izvođenju transa, izvođači su posednuti bićima koja nisu ljudska- bogovi, duhovi, životinje, ali i predmeti. Izvođači transa izvode radnje koje nisu rezultat njihove volje. Kada se trans završi, glumac se može ali i ne mora sećati onoga što je radio.
Izvođenje transa je sasvim suprotno brehtovskog glumi. U transu, izvođač je malo ili nimalo svestan. Onaj ko je u transu je ’preuzet’- nekada svojom voljom, a nekada prisilno- od strane bića i-ili sila koje su mnogo jače od njega. Izvođenje transa je tako široko rasprostranjeno i popularno zato što ono omogućava učesnicima i posmatračima da dožive izvanredno jako iskustvo ’totalnog teatra.’
Izvođenje transa i šamanizam
Šamani leče, proriču budućnost, isteruju duhove i zabavljaju putem padanja u trans, pripovedanja, plesa, pesme, magije, maski i kostima. Oni isceljuju bolesne, obračunavaju se sa neprijateljima, predviđaju buduće događaje, utvrđuju mesto igre, smiruju zavađene strane, olakšavaju porođajne muke, i mnogo toga još. Ono što će šaman tačno raditi zavisi od kulture do kulture. Šamani čuvaju i prenose znanja zajednice. Šamani su sposobni da odvoje svoju dušu od svoga tela i, uz pomoć životinje ili duha pomagača, preduzmu magijska putovanja u svetove nedostupne ljudima, u potrazi za demonima ili za potrebnim lekovima. Često, šamani izvode dok su u transu. Oni čak mogu da uvedu u trans i posmatrače.
Šamanski narativi najčešće se bave borbom na život i smrt protiv moćnih neprijatelja: bolesti ili čini koja preti pojedincu, kao i za dobrobit pacijenta ili čitave zajednice. U ovoj drami, šaman je glavni ali ne i jedini izvođač. Šamani koji su na obuci ili koji su asistenti, pomažu. U nekim slučajevima prinose se životinje na žrtvovanje. Uvek je prisutno učestvovanje publike.
MASKE, LUTKE I DRUGI PREDMETI KOJI IZVODE
Prema Šekneru, maska je mnogo više od sredstva da se sakrije identitet onoga koji je nosi. Lutka je više od mrtvog drveta ili parčeta kože animirane ljudima glumcima. Maske i lutke zapravo konstituišu druga bića koja su u interakciji sa ljudima glumcima. Ovi predmeti koji izvode su ispunjeni životnom silom sposobnom da transformiše onoga koji se njome koristi.
HIBRIDNA GLUMA
Šekner ističe da se mnogi izvođači ne mogu striktno podeliti u kategorije koje je naveo. U jednom jedinom izvođenju, izvođač može izvoditi realistično, koristiti masku, kombinovati kodifikovano ponašanje sa improvizacijom, i na razne načine preskakati i prevazilaziti granice između različitih načina izvođenja. Ali ostaje pitanje da li je hibridna gluma sjedinjavanje svega u jedinstvenu strukturu ili prosto povezivanje različitih i samostalnih elemenata. U većini slučajeva to je ovo drugo, krećući se od jedne vrste izvođenja do druge. Teško je zamisliti kako bi se sjedinile kodifikovana i realistička gluma. Po definiciji, brehtovska gluma ne može se sjediniti ni sa jednom drugom, ali može se koristiti uporedo sa bilo kojom.
Ali, ponekad, izvođač je sposoban da stvori jedinstvo koje u sebe uvlači nekoliko vrsta glume.

IZVOĐENJE U SVAKODNEVNOM ŽIVOTU
Mnogi izvođači iz svakodnevnog života, kada igraju svoje društveno zadate uloge, nose i posebnu odeću i oznake koji ih jasno određuju i označavaju, koristeći i posebnu boju glasa ili profesionalni rečnik, prikazujući se kao autoritativni- takve uloge su uloge činovnika, medicinskih sestara ili policije. Neka izvođenja u svakodnevnom životu su veoma nalik pozorišnim komadima. Prema Šekneru, svi glumci su izvođači, ali nisu svi izvođači glumci. U teoriji, može se uspostaviti razlika između glumaca i izvođača. Ali, u praksi, ove razlike se nalaze u kolapsu. Glumci na sceni igraju uloge koje su osmislili drugi, ponavljaju te uloge u utvrđenim terminima pred publikom koja zna da se glumac pretvara da je onaj koga predstavlja. U sportu se situacija komplikuje. Atletičari se ne pretvaraju, a ipak izvode.
Izvođenje u svakodnevnom životu uključuje ljude u velikom broju različitih aktivnosti, od solo ili intimnih izvođenja iza zatvorenih vrata, preko aktivnosti u malim grupama, do interakcije u velikim grupama ljudi. Scenariji određuju naš svakodnevni život. Iako oni variraju od kulture do kulture, ili od epohe do epohe, nema takvih kultura ili istorijskih perioda koji nemaju svoje društvene scenarije.
Ali, kakve god da su uloge, nepoštovanje utvrđenih kodova ponašanja povlači za sobom sankcije koje se kreću od ’Idi u svoju sobu!’, do sudskog procesa. Ozbiljnija nepoštovanja mogu dovesti do toga da osoba bude isključena iz zajednice, smeštena u zatvor ili ubijena. Određene uloge i određene situacije upravljaju svim društvenim interakcijama. U svim uslovima postoje konvencije, pravila i zakoni: društveno ponašanje nikada nije slobodno i neograničeno.
U pozorištu i glumac i publika znaju da on ’nije’ ono što predstavlja. Ali u ’pravom životu’ osoba istovremeno prikazuje sebe i jeste ona sama. Stvar se, naravno, dodatno komplikuje, zato što u pojedinim metodama priprema za realističku glumu, glumci uče kako da koriste same sebe u stvaranju pozorišne uloge.
-suđenja i egzekucije kao izvođenje
-hirurgija kao izvođenje

VEROVANJE U ULOGU KOJU NEKO IGRA
Dakle, u kojoj meri osoba veruje u svoje sopstveno izvođenje?
Osećaj sopstvensti koji neka osoba ima, veoma je povezan sa njenom sposobnošću da veruje u ulogu koju igra. Ova pojava je komplikovana zato što uloge koje se igraju ne igra jedinstveno i stabilno sopsvo. Sopstvo se stvara kroz uloge čak i u toku samog izvođenja. Koliko dobro neka osoba igra društvenu ulogu uglavnom zavisi od toga koliko veruje u tu ulogu. U svakodnevnom životu, osoba igra pred dve publike u isto vreme: pred samim sobom i pred zajednicom. ’Neiskrenost’ kao iskustvo na ličnom nivou, jeste ’hipokrizija’ na društvenom. Postavlja se pitanje, kojoj publici osoba treba da posveti veću pažnju?
KOLIKO JE REALISTIČNA REALISTIČNA GLUMA?
Uobičajeno ponašanje ne deluje kao da je kodirano zbog toga što ga ljudi izvode iz dana u dan, ono im je onoliko ’prirodno’ koliko i govor na maternjem jeziku. Da li su uobičajena ponašanja u različitim kulturama različita koliko i govorni jezici? Odgovor je i da i ne. Neke ekspresije – na primer, srećno lice, podizanje nosa pri gađenju, širom otvorene oči od iznenađenja – pojavljuju se kao univerzalni, dok značenje varira od kulture do kulture, pa čak i od jednih okolnosti do drugih. Ne simbolizuju svi srećni osmesi – sreću. Kako je Goffman brzo primetio, ljudi uvek prave predstave, sakrivaju osećanja, zavaravaju. U svakom slučaju, čak je i realistična gluma kodifikovana. Realistična gluma se čini prirodnom zato što se oslanja na ponašanju koje ljudi uče od malih dana. Realistična gluma se ne mora činiti realističnom onima koji dolaze iz drugih kultura.
ZAKLJUČAK
Paradoksalno, sopstvo možemo da znamo samo kao ono što je prikazano. Ove dve vrste izvođenja se prepliću onda kada glumac analizira neku ličnost iz svakodnevnog života, sa ciljem da se pripremi za svoju ulogu na sceni. Ali ni ovo sjedinjavanje ne uključuje ’stvarni život’ nego samo različita izvođenja. Ne postoji nešto što nije izvedeno. Predmet glumčeve ’analize stvarnog života’ i sam ’izvodi’, mada ne mora biti sasvim svestan da je njegovo ponašanje kodifikovano. Svako ponašanje je ’dvostruko ponašanje’, sačinjeno od novih kombinacija ranije korišćenih postupaka. Po Šekneru, savršeno svestan izvođač, ako takav neko postoji, je onaj koji ’dvostruko izvodi’ dvostruko-ponašano ponašanje.

http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/digg_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/reddit_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/stumbleupon_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/delicious_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/furl_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/technorati_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/google_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/myspace_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/facebook_48.png http://www.uu-studije-performansa.tkh-generator.net/wp-content/plugins/sociofluid/images/twitter_48.png

Category: Studentski radovi

Tagged:

Leave a Reply

You must be logged in to post a comment.

"Uvod u studije performansa" je izborni kurs na prvoj godini doktorskih studija na grupi za Teoriju umetnosti i medija. Koordinatorka kursa je prof. dr Aleksandra Jovićević. Predavači na kursu su dr Aleksandra Jovićević i dr Ana Vujanović. Cilj kursa je upoznavanje sa aktuelnim temama studija izvođenja (performansa), aktiviranje stečenih znanja i njihova praktična primena u radu, stimulacija samostalnog teorijskog rada, kao i podrška kritičkom mišljenju, saradnji i otvorenosti za (samo-)problematizaciju.