UVOD U STUDIJE PERFORMANSA

Virtuelno predavanje, sreda 26. 05. 2010, 15:30

Aleksandra Jovicevic

Ovo predavanje je deo istraživanja koje sam započela u julu 2008.  godine i koje je još uvek u toku.

1.

Izvođačke umetnosti su se oduvek odlikovale fascinacijom bola, nasiljem, smrću, kao i osećanjima koja su ove patnje izazivale kod gledalaca, kao što su npr. strah i sažaljenje i koja se, od antike, nalaze u osnovi estetskog uživanja. Aristotel u Poetici govori o snažnim, žestokim osećajima koje bi izvođenje tragedija trebalo da izazove kod gledalaca, što je donekle kontradiktorno sa »filozofskom« prirodom tragedije i njenom racionalnom konstrukcijom i navodi na pomisao da je takav efekat (Šeknerovskim rečnikom rečeno, efikasnost performansa) mogao da se postigne samo tokom izvođenja tragedije, odnosno tragedija je trebalo da »izazivanjem straha i sažaljenja kod gledaoca proizvede katarzu ili očišćenje istih afekata«. Iako je u tragedijama i njhovim izvođenjima u pitanju bio mimezis patnje i boli, katarza je trebalo da bude prava. U umetničkim izvođenjima,  »realno« se oduvek estetski i koncepcijski isključivalo, odnosno ono se jedino ogledalo u greškama ili nesrećnim slučajevima. Veoma retko se dešavalo da se na sceni odigra prava smrt, koja je uvek bila slučajna, kao na primer kada je sredinom 90tih godina prošlog veka, na premijeri opere Leoša Janačeka, Afera Makropulos u njujorškoj Metropolitan operi, jedan operski pevač pao sa merdevina, koje su bile visoke nekoliko metara.[1]

Read the rest of this entry »

I. tekst Alda Milohnića “Artivism”

Tekst je već objavljen na blogu i možete ga naći ovde.

II. primeri za prikaze i diskusiju:

Yes Men

http://theyesmen.org/
http://theyesmenfixtheworld.com/
The Yes Men je grupa “culture jamming” aktivista, koji u svojim akcijama sprovode taktiku “identity correction”, predstavljajući se kao čelni ljudi velikih kompanija.

Electronic Distrubance Theater

http://www.thing.net/~rdom/ecd/ecd.html
http://www.thing.net/~rdom/ecd/EDTECD.html
The Electronic Disturbance Theater (EDT) je grupa sajber aktivista i umetnika, koji razvijaju teoriju i praksu Electronic Civil Disobedience (ECD). Rad EDT se realizuje na preseku radikalne politike, performans umetnosti i programiranja kompjuterskih softvera. Ovde je zanimljiva naročito njihova ECD alatka Flood Net, koja se koristi za blokadu neprijateljskih web siteova, što su i izveli više puta u vidu masovnih net akcija.

Read the rest of this entry »

A.V., 29. 04. 2010, 17:15-18:45

Sažetak

Fokus: razmatranje političnosti performansa, a ne razmatranje političkog teatra ili performansa

teme za razmišljanje i diskusiju: šta je politika (danas); zašto se toliko govori o politici umetnosti, umetnosti i politici, političkoj umetnosti, političnosti umetnosti?

Iako ne hronološki, već pre kontekstualno i problemski, raster političnog u performansu i teatru tokom 20. veka obuhvata nekoliko različitih makroaspekata političkog na koje se fokusiraju autori različitih perioda.
Ključni aspekti tokom 20. veka: POLITIKA KAO SADRŽAJ – POLITIČNOST MEDIJA – POLITIČNOST PROTOKOLA I PROCEDURA RADA

1. POLITIČKI SADRŽAJ I ANGAŽOVANI TEATAR/PERFORMANS


Tokom prvih decenija 20. veka političnost je u performansu shvatana pre svega na nivou njegovog sadržaja, što je nasleđe prethodnih tradicija. To shvatanje postoji i danas, ali nije dominantno.

Ono je zasnovano na odgovornosti performansa da kao umetnost ili kultura reaguje na krizne/kritične društvene teme i probleme (najčešće aktuelne): socijalne nepravde, nejednakost, netoleranciju, militarizam, diktaturu, totalitarizam, fašizam, ksenofobiju, nacionalizam, mizoginiju, rasizam, seksizam ili konkretna društvena zbivanja itd. Uloga (političkog) performansa u tom smislu je da skrene pažnju javnosti i, zatim, bude kritički odgovor, odnosno komentar na određeni društveni problem. U skladu sa tim, sam medij performansa nije smatran presudnim faktorom. Čak, medij je smatran formalnim aspektom umetničkog rada, koji je neutralan i sam po sebi ne nosi političku poruku, odnosno može biti upotrebljen za različite poruke. Tipičan je stav: „Etika dominira estetikom”.

Read the rest of this entry »

A.V. / 15. 04. 2010, 17:15-18:45 / učionica 19

Sažetak

Predavanje se bavi problematikom digitalnog teatra i performansa, naročito sajberformansa, i statusom novih performera: robota, kiborga i avatara. To je nastavak razmatranja koje sam iznela u tekstu Ana Vujanović, „Digitalni performans: cyberformance između Kapitala i Umetnosti”, u Aleksandra Jovićević, Ana Vujanović, Uvod u studije performansa

Prvi deo predavanja je uvod, gde ću izlagati ključne pojmove, prakse i teme digitalnog performansa i sajberformansa (cyberformance), s obzirom na nove uslove proizvodnje, distribucije i recepcije/potrošnje. Problematike su u rasponu od njihovog statusa unutar aktuelnog sveta (izvođačkih) umetnosti do šireg društvenog pozicioniranja u neoliberalno kapitalističkom sistemu. Neki od ključnih aspekata su: post-produkcija u procesu stvaranja sajberformansa (koja spaja estetsku i tehničku proizvodnju, i briše/zamućuje granice između poiesisa i praksisa) i razvoj social networkinga i web-a 2.0 (koji osim što pruža scenu za sajberformans (različiti postojeći chat rooms ili nova okruženja), pomera ranije granice između autora/stvaralaca i publike/konzumenata).

U drugom delu predavanja fokus je na novim, digitalnim performerima koji se pojavljuju  zajedno sa praksama digitalnog i sajberformansa; to su: robot, kiborg i, naročito, avatar.

Read the rest of this entry »

A.V. / 15. 04. 2010,  15:30-17:00 / učionica 19

Sažetak

Komunikacija je vezana za čovekovu opštu lingivstičku sposobnost, kojom se razlikuje od ostalih živih bića na planeti. Samim tim, ona je nužno prisutna u različitim vidovima (od verbalne do neverbalne), kao i u različitim oblastima interakcije i saradnje među ljudima (od ekonomije i politike, preko umetnosti do svakodnevnog života). Poslednjih decenija, međutim, ona menja status, te od usputnog nužnog aspekta prelazi u centar interesovanja mnogih društvenih oblasti.

Komunikacija sa publikom je postala imperativ performansa još u kontekstu istorijskih avangardi, a zatim i neoavangarde 60ih. Kasnije je, kao nemogućnost, postala opsesivna tema postmodernističkih performansa, često pod uticaj poststrukturalističkih teorija. U savremenom kontekstu, ona je preusmerena – od percepcije i recepcije „publike” kao jedinstvene mase (primalaca) ka institucionalnim (umetničkim i društvenim) dispozitivima komunikacije “gledateljstva” kao mnoštva singularnosti.

Izazvati provokaciju, uznemiriti građanske norme, promeniti recepciju i ponašanje publike, ukazati na nove percepcije vremena, prostora itd, uvući publiku u događaj, fizički je atakovati, presresti na ulici, suočiti se sa “mis-komunikacijom”, sa promašivanjem, odustati od komunikacije i ponuditi prazne znake ili telesnu doslovnost, shvatiti publiku u pluralitetu gledateljstva i preispitati nove komunikacijske kontekste, protokole i procedure koje takvo shvatanje nosi – to bi bila skica promene performansa kao komunikacijske prakse od avangarde do danas.

Read the rest of this entry »

A.J., četvrtak, 08.04.2010, u 17:15, učionica 19

Polazna osnova za preispitivanje ovog odnosa između izvođenja i nove tržišne logike predstavljaju dela Žaka Ransijera, Ričarda Floride, Bertolta Brehta i Slavoja Žižeka.  Žak Ransijer pravi oštru razliku između stvarne (nemoguće) demokratije i predstavljene (postojeće) demokratije, smatrajući da je, u naše vreme, postignut izvestan stepen hegemonije između Države i društva, jer je neo-republička ideologija izbrisala politiku samu po sebi: od države/a zahteva se da sledi/e uputstva i ponašanja prosvećene elite, odnosno tzv. kreativne klase kako je naziva Ričard Florida.

Takva pozicija je još više zaoštrena u slučaju uspešnih reprezenata kreativne klase, koje Slavoj Žižek naziva liberalni komunisti, a među kojima su npr. Bil Gejts, Džordž Soros, suvlasnici i vlasnici Google-a, Intel-a, eBay-a, itd. koji se takođe „predstavljaju“ kao „humanisti“ koji „vide dublje uzroke sadašnjih problema.“ Njihov cilj nije da zarade što više novca, nego da „promene svet“ (a kao kolaterarni produkt, da zarade još više novca). Prema ovim liberalnim komunistima, moguće je dobiti deo „globalnog kapitalističkog kolača“ i istovremeno podržavati antikapitalističke ciljeve društvene odgovornosti, ekološke brige, borbe protiv bolesti i neznanja, itd.

Read the rest of this entry »

Aleksandra Jovićević

Četvrtak, 1. april, 17:15, učionica 19 (nastavak 4. časa od 15:30)

Post-humanizam se bazira na uverenju da će čovek, jednog dana, moći, uz pomoć novih tehnologija, da prevaziđe sva ograničenja i banalnost sopstvenog tela. Još pre 20 godina, performans umetnica Orlan je proglasila telo «suvišnim», i mada je ona poznata po plastičnim operacijama na svom licu, njena namera nije bila da stvori savršeno lice, niti telo, već je htela da izvede kritiku savremenih plastičnih operacija kojima se podvrgavaju žene da bi što bolje izgledale i kako bi ukazala na diskrepancu između «bića» i «pojavnosti». Za post-humaniste, međutim, transformacija tela predstavlja pozitivnu promenu ljudskog identiteta, odnosno suprostavljanje svakom obliku determinizma rođenjem unapred zadatog tela. Zahvaljujući novim tehnologijama, tvrde post-humanisti, svako od nas će moći da postane ono što želi, neprestano menjajući i usavršavajući sopstveno telo, sve dok ono ne postane hipertelo bez ikakve mane. Ako je nečija snaga volje bez ograničenja, onda će biti dovoljno želeti biti savršen da bi se to i postalo.

Read the rest of this entry »

Aleksandra Jovićević

četvrtak, 1. april 2010, 15:30-17h, Rektorat, učionica 19.

Moja teza o „teroru“ popularne kulture zasnovana je na teoriji „kraja umetnosti“ Artura Dantoa i umetnosti dostupne svima (Vorhol), kao i Deborovom „društvu spektakla“, u vidu kritike savremene pop kulture i/ili spektakla koji prodiru u sve domene umetnosti i naučnih disciplina, popularušiću ih, ali istovremeno  simplifikujući ih i podređujući ih mejn strimu tržišne logike. Donekle, njen idejni tvorac je Endi Vorhol, koji je svojim koketiranjem sa popularnom kulturom i svetom šou biznisa, izmešao koncepte popularne kulture, spektakla i umetnosti, dok se u tekstovima Artura Dantoa (»Pop Art and Past Futures«) i Fredrika Džejmsona (»Postmodernism or the Cultural Logic of Late Capitalism«) može prepoznati »razvojni put« popularne kulture, od trenutka kada je, šezdesetih godina prošlog veka, pop-art prepoznat kao kritika visoke umetnosti i kulture, do savremene pop kulture koja se može definisati kao estetski populizam i masovna kultura. Dok je pop-art »transformisao« (ili Dantovskim rečnikom rečeno »transfigurisao«) elemente popularne kulture u visoku umetnost, dotle u postomodernizmu, prema Džejmsonu, dolazi do fascinacije »‘degradiranim’ pejzažom schlocka i kiča, kulture TV-serija, reklamiranja i motela, novog showa i holivudskog filma B-kategorije, takozvane paraliterature s njenim aerodromskim džepnim kategorijama gotike i romantike, popularne biografije, kriminalističkih, fantastičnih i naučno-fantastičnih romana. Uglavnom  radi se o «materijalima» koje ova dela  jednostavno više ne ‘citiraju’, kao što su to činili npr. Joyce ili Mahler, već ih uključuju u svoju sopstvenu supstancu, kao npr. Dan Brown. U humanističkim naukama to su razni sajtovi, poput wikipedia, www.rescogitam.it,  www.theory.org.uk koji nude brzo i površno, često pogrešno, znanje. Istovremeno, kultura se sve više približava hipertekstualnoj strukturi interneta, u kojoj jedna informacija, iako pojednostavljena, nije nikada potpuna, i vodi ka sledećoj, nepotpunoj, informaciji.

Read the rest of this entry »

AV, 25. 03. 2010.

U produžetku se nalaze razni materijali koji vam mogu koristiti kao priprema za čas/diskusiju 25. 03.: sažetak predavanja, spisak korisne literature i linkova, razrađeniji (mada ne finalni) tekst na ovu temu, kao i diskusija ane vujanović i jelene vesić iz publikacije “lecture performance”, nastala na osnovu prošlogodišnje diskusije na kursu).

Sažetak predavanja:

Istraživanje poslednjih decenija postaje nezaobilazni deo umetničkog i kulturalnog rada, barem onog koji pretenduje na kritičnost u odnosu na nasleđene paradigme. Pojam „umetnost kao istraživanje” je artikulisao Giulio Carlo Argan krajem 1950ih godina – u oblasti likovnih umetnosti. Od tada, susrećemo se sa mnogim njegovim derivatima u performans praksi: eksperiment, laboratorija, radionica, istraživački projekat, proces, work-in-progress, otvoreno delo, metodološke igre itd. Istraživanje tako postaje deo žargona performansa danas. Zato, pokušaću da, s jedne strane ukažem na aktuelne istraživačke prakse performansa, a sa druge da rehabilitujem sam pojam, polazeći od žargona ka tezama odredivim u teorijskim terminima.

Kao primere, razmatraću rad grupa Everybodys i Wochenklausur.

Jedna od najpopularnijih tema tekućeg sveta umetnosti i performansa, a vezana za prethodni pojam je „produkcija znanja”, naročito edukacija kao vid produkcije znanja. Ono što je karakteristično za aktuelni umetnički kontekst je povećan broj edukativnih programa, ali takođe i to da produkcija znanja, odnosno edukacija postaje sam umetnički i kulturalni rad.

Read the rest of this entry »

18. 02. 2010; A.J, A.V.

Uvod u studije izvođenja

S obzirom da se bilo koje ljudsko izvođenje, odnosno radnja, delovanje ili akcija, odvija na veliki broj različitih načina i u brojnim okolnostima, trebalo bi ga analizirati kao »širok spektar« ili »raspon« (Richard Schechner) ljudskog ponašanja (radnji ili akcija) od igre, rituala, sporta, zabave, izvođačkih umetnosti (pozorište, vizuelne umetnosti, muzika, mada i u ovim oblastima postoji sve manja žanrovska podela, odnosno preovladajući model je definisan kao arbitraran), preko svakodnevnog izvođenja društvenih, profesionalnih, rodnih, rasnih ili klasnih uloga, pa sve do isceljenja (od vračanja do hirurških zahvata), medija i interneta. Pre nego što je Irvin Gofman izjavio da ceo svet naravno nije pozornica, ali da je teško napraviti oštru razliku između onoga što jeste i što nije izvođenje (1959), veliki broj zapadnih mislilaca smatrao je da je jednostavno napraviti tu razliku. Međutim, od tog trenutka, zapadna misao bila je promenjena jer ne postoje prava istorijska, niti kulturološka ograničenja šta je, a šta nije »izvođenje«.

Duž  kontinuuma izvođačke paradigme koju je predložio Šekner, stalno se dodaju novi oblici, dok drugi otpadaju. Stoga se može zaključiti da je bilo koje ponašanje koje je omeđeno, predstavljeno, naglašeno, ispoljeno i izloženo kao takvo jeste izvođenje ili izvedba. Na taj način mnoge izvedbe pripadaju više nego jednoj kategoriji u »Šeknerovom« kontinuumu (na primer Olimpijske igre su istovremeno sportska manifestacija, ali i veliki društveni ritual, i medijski događaj). Takođe, za razliku od teatrologije, filmologije, istorije umetnosti, na primer, studijama izvođenja »nedostaje« precizan medijum (otuda i upotreba svih i bilo kojeg medijuma), ali samim tim pred njih je stavljen kompleksniji metodološki zahtev, što ih istovremeno čini i bolje »opremljenim« kako bi analizirale sve moguće oblike umetničkog i drugog izražavanja koja su oduvek u sebi sintetizovali ili integrisali pokret, zvuk, govor, naraciju i predmete.

Read the rest of this entry »